Naša književnost

78 Наша књижевност

међутим, шта је друго сусретао Марсел ако не полицију, која прогони из скровишта читав кварт бескућника и скитница, људе који више не знају коме свецу да се моле2 Како би онда тај рат могао да буде и његов рат2

Догодило се супротно од онога што се касније причало у разговорима, по новинама људи из Вишија. Ови се нису одрекли свога речника, крупне речи су још увек ту владале: част, отаџбина, верност, лојалност. Али ето, под тим фирмама продавала се друга роба. И тако су они које су некада затварали јер су викали против рата или хтели хлеба, а сада управо они одбили да клекну на колена, да служе туђину, да приме чудан и за поругу пацифизам генерала који су прешли непријатељу, и они сад говоре о Француској, о Отаџбини, управо бан они опет одвођени у затвор. Причане су приче пуне ужаса, о лого. рима и тамницама. Па је било стрељаних, главе су падале. Немци н Французи су се савршено слагали у избору оних које убијају, који су се усуђивали да вичу: Живела Француска! не престајући све до губилишта, Да се вратимо на Марсела. Тврдило се да он нема разлога бојати се насилнога прикупљања за рад, пошто је већ једном умакао. А о томе се говорило у Сент-Етиену, Али шта је ко могао знати чега се он имао плашити, и шта он уопште ради» Његов га сан није напустио. Живела је у њему његова стара природа, која га је увлачила у опрезност, у опасни живот свакидашњице.

Усред те опште катастрофе једна се жена захваљивала богу. И доиста, у страшној несрећи свију, она је могла рећи да је њен син, њен мали дечко, њен Гиј светлих очију, кроз све то прошао, а да није морао да убија. Јер, за ту хришћанку божја заповест: не уби, није била преступљена. |

Све је било испревртано од врха до дна, у овој пониженој земљи, ништа није остало на свом месту. И само небо је изгубило своје боје. Фабрика ликера, лепа кућа са блиставим намештајем, дивно поравњени и очишћени парк, све је то наједном видело најезду измрцварене и престрашене гомиле. За оно неколико дана постављено је било је: дно окрепилиште на улазу, нека врста кантине. Затим, необјашњив одлив трупа у повлачењу... Гиј је говорио да је то срамота, 'али сутрадан се и његова породица кренула путем према Шаранту, где су имали блиске рођаке. А фабрика и парк и напуштена кућа видели су долазак непријатељских тенкова, сиве војнике у оклопљеним кулама.

Кад су приспели у Шарант, породица, заморена овом мучном бежанијом, пустила је да је ствари претекну. Рат је био свршен. Чуо дрхтави, као сломљен, Маршалов глас... Рођаци су почели да го-

воре да свако зло може да има и своје добро. За њих је уосталом