Naša književnost

О неким проблемима српског књижевног језика 93

његови противници подругљиво говорили. Вук Караџић је одредио норме новог књижевног језика, утврдио његову општу правилност. Он је пронашао да Срби у ствари имају општи језик, у неку руку књижевни језик, То је био језик српских народних песама, приповедака, језик српске фолклорне књижевности. Тај језик Вук је увео у књижевност. Вук је утврдио које области српског језика сачињавају базу за књижевни језик. То је била територија штокавског дијалекта српског или хрватског језика, нарочито оног његовог дела који има ијекавски изговор. Тај језик је, тако рећи, фиксиран у Караџићевим делима, у његовој граматици и у његовом Српском рјечнику.

Заслуге Вука Караџића за српски језик, српску књижевност и српску културу никад се не могу преценити. Ако хоћемо да утврдимо норму за српски књижевни језик, онда као основа за то треба да нам послужи језик Вука Караџића. Али Вуков језик није довољан. Било би неправилно тврдили да је у језику исправно само оно што се налази код Вука Караџића, у његовим књижевним и научним делима. Такво схватање било би и неправилно и неисториско. После Вука Караџића српски језик прошао је кроз више фаза свога развитка. Придржавати се само Вуковог језика — значи не узимати у обзир даљи развитак и напредак српског језика, значи придржавати се антиисториског гледишта. Неки наши филолози, нарочито они старији, нису то схватили и повели су борбу против нових елемената које је језик у току своје даље историје примао у себе. Та етапа је углавном пређена, и данас нико не сматра, на пример, да је реч „приметити“ неправилна, иако је нема код Вука, и да треба писати „бадар“, а не „бодар“. Живот је прегазио такво становиште. Српски језик отишао је много даље од Вука. Српски књижевни језик не само што је примио нове елементе, него је одбацио и понешто од онога што се налази код Вука. Реч „очајник“ код Вука значи „нерастворено тијело у гробу“. Сада код Срба скоро нико не разуме реч „назочан“, која значи „присутан“. Исто тако у Вукову речнику постоји несвршени глагол „отворати“, који се у српском књижевном језику у том облику више не употребљава. Сличних појава, које према данашњем стању књижевног језика претстављају архаизам или дијалектизам, нашли бисмо код Вука Караџића више.

Ове ствари многима још нису јасне. Свакако, ко се служи српским књижевним језиком неће никад написати „отворати“ место „отварати“ И „назочан“ место „присутан“. Али има читав низ других случајева у којима многи неће бити начисто како треба писати. Зато наш став у питањима књижевног језика треба да добије научну прецизност и одређеност. И не само то. Потребно је имати јасан став у овом питању, али ваља имати и тачан преглед историског развитка српског књижевног језика од Вука Караџића до данас. Треба знати шта је у току исто: риског процеса ушло као ново у српски књижевни језик, а шта је отпало од онога што се у њему налазило на почетку. Многи аутори, увиђајући недостатке књижевног језика, покушавају да се сами сна-