Naša književnost

О неким проблемима српског књижевног језика 95

следан. ИМ зато при изграђивању нашег књижевног изговора, нашег акцента, треба да се вратимо оним областима које је Вук означио као области најправилнијег српског језика. То су истовремено области које у погледу историског развитка српског језика уопште претстављају његову најновију фазу.

Овде се треба дотаћи и питања односа „српског“ и „хрватског“ књижевног језика. Књижевни језик код Срба и Хрвата створен је на истој бази, на бази штокавског дијалекта. Али књижевни језик Србг и Хрвата пошао је касније различитим путевима. Зато данас постоје извесне разлике између српског и хрватског књижевног језика. Те разлике нису битне, оне не задиру у језичку структуру, али су ипак осетне. Оне се тичу лексичке стране језика, а понегде и синтаксе. У позоришном језику има разлике у акценту. Што те разлике постоје сасвим је разумљиво. Оне су плод посебних историских услова у којима су живела ова два врло блиска јужнословенска народа. На међусобно удаљавање српског и хрватског књижевног језика нарочито много је утицао великосрпски режим својим угњетавањем хрватског народа. Тенденцију међусобног удаљавања појачавали су намерно шовинисти са једне и са друге стране. Усташе су прогласиле српски или хрватски језик за два потпуно посебна језика. Они су напустили традицију фонетског правописа и вратили се наказном етимолошком правопису. Српски шовинисти наглашавали су увек да Хрвати не знају језик, да у хрватском језику влада немачки дух. Они су сваку реч која се употребљава код Хрвата, а не употребљава код Срба, проглашавали за неправилну, Као термин за „неправилне“ речи и изразе код Хрвата они су употребљавали израз „хрватизам“.

Нови братски односи између народа Југославије, посебно између Срба и Хрвата, неизбежно ће морати утицати и на однос књижевног језика код Срба и Хрвата. Сада ће „српски“ и „хрватски“ језик ићи путем зближавања и узајамног утицања. Рекли смо већ да је народно-ослободилачка борба проширила базу књижевног језика. То ће се осетити, може се рећи да се већ и осећа, и у питању књижевног језика код Срба и Хрвата, у питањима њиховог односа. База за српски књижевни језик јесте штокавски дијалекат. Ту исту базу има и хрватски књижевни језик. Али хрватски књижевни језик примио је у току времена и извесне нештокавксе елементе. Нема никаквог разлога да и Срби не приме оне елементе који су ушли, рецимо, из кајкавског у хрватски језик, а значе допринос хрватском књижевном језику. С друге стране, за хрватски књижевни језик била би несумњива добит да се ослободи извесних вештачких елемената који су туђи духу хрватског језика, а који код Срба, у њиховом књижевном језику, имају добру замену из народног језика, Код Хрвата постоји велики број термина (на пример, у ботаници, медицини итд.), који су узети из разних дијалеката српског или хрватског језика или су добро направљени. Овако зближавање српског и хрватског књижевног језика никако не