Naša književnost

438 Наша књижевност“

При дубљем продирању у живот овог или оног братског народа ницала су крупна дела која су оваплотила националну историју или садашњицу тог другог народа тј. оно о чему је маштао Горки и што је захтевао од совјетских писаца. Совјетски писац — непосредно или кроз књижевност (раније и првенствено —- кроз обилну руску преводну књижевност) упознавао се све више и више са ризницом блага стваралаштва других народности и бивао прожет поштовањем и љубављу према њима. Догађало се оно што се може назвати „узајамним богаћењем народа“. У средини писаца расло је уверење да је неопходно потребно узвисити, обогатити естетику, поетику, која се раније изграђивала по узорима руске и западних књижевности. Радило се, разуме се, не о измени којег му драго појма или закона социјалистичког реализма (који су произлазили из стваралаштва самог Горког), напротив: о даљем њиховом разрађивању уз уношење богатог и оригиналног материјала националних дела, — класичних и савремених. Појмови реализма, народности, хуманизма — природно богатили су се подацима из многих националних књижевности. Обнављали су се, освежавали, богатили начини и елементи уметничког мајсторства; сама руска књижевност, најзрелија и најбогатија у својој уметничкој техници, осећа утицај поетике књижевности совјетског Истока. :

Стваралачка консолидација националних књижевности није био процес изолован, аутономан. Уједињење националних књижевности протицало је у општој матици совјетског живота, било је само један делић социјалистичког изграђивања. Конгрес совјетских писаца 1934 год. много је допринео сједињавању националних књижевности: на љему је разрађен појам социјалистичког реализма као стваралачког мегода. Управо на том конгресу био је формулисан проблем „нове поетике“. Али не мање је утицао на сазнање националних писаца Стаљинов Устав (1936 год.), који је прогласио „непроменљивим законом“ „равноправност грађана СССР, независно од њихове народности и расе, у свима областима привредног, државног, културног и друштвено-политичког живота“. Стаљинов Устав, који је народе совјетске државе сковао заједно, постао је етапа и у развоју националних књижевности. У безбројним одзивима огледао се у стваралаштву народних певача и у грађанској лирици братских писаца.

Нова државна, друштвена и национална свест која је сазрела у совјетској књижевности, ускоро је створила опширан циклус, у праву смо да кажемо — етапу у националној поезији, која је разрадила живописност, мисаоност и патетику пријатељства међу народима. ИМ као што увек бива у великом и снажном друштвеном покрету, он је саздао своје песничке слике — симболе, истакао своје омиљене јунаке. Слике које су симболизовале морално-политичко јединство совјетског друштва, пријатељство међу народима и совјетско родољубље, постале су слике Москве, Русије, Отаџбине. А као осведочени хероји појавили су се Лењин и Стаљин, хероји безбројних народних песама, лирских

ривала

рам

др пемрљаирури пева