Naša književnost

614' Наша књижевност

Море је јасне интензивно-плаве боје. Куће су тако беле како бело нигде на другом месту не може бити. Жуте су јесење гране, жути листови винове лозе, што, избледели под зрацима касног сунца, избијају из дугих редова.

Око се скоро плаши пред ширином плаве морске пучине што се прострла око Каприа. Надљудског раста стоје агаве и кактуси у вртовима, камени зидови их окружавају — камена је земља, пуна бујања и росе.

То је острво Одисеја и изгледа као да је ту крај земље. Ту је кућа. Сиво и зелено светлуцају листови што се увијају око улазних вратница. Ту је Горки написао „Лето“, роман једне благе љубави што доноси ведрину, у којој је борба за права народа јача од везаности за личну срећу. Ту је написан и „Матвеј Кожемјакин , велика реалистичка слика руске стварности. И „Италијанске новеле“, које је Горки назвао бајкама стварности.

Две и две, стоје пиније. Над обронком, виси стари замак. Под кулом, којој прилазимо леже пећине, једна леја је кадифастосиво преорана. Право воде бразде кроз тешку земљу. Чамци играју на води. Један рибар, тамних коса, белих зуба и сјајно гипког тела, води нас.

„Вазда погледају странци на најежене гребене и уздишу“, каже. И његово лукаво лице подражава претерану преданост и дивљење. „А ја бих хтео у даљину, У даљину...“

„Зар је тако зло, питам опрезно, „тако неподношљиво под владавином црних кошуља2“

Пун неповерења, ћути. Стигли смо већ на копно и ја сам још једном тихо поставио питање. Опрезно ме разгледао и одговорио: „Куга је харала у Напуљу. Угушена је. Шпанци су као скакавци пали на земљу. Народ је Напуљ опет очистио. Везув је огањ бљувао. На његовом подножју зелене се опет плодни вртови. И црне кошуље биће савладане. Земља је стрпљива, а море пере обале...“

Као да је рибар рекао више но што је хтео, тако је брзо отиснуо чун од обале и између њега и нас је плаво-зелени прозирни талас и болно осећање опрезне мудрости у овом времену езопских формулисања, у коме иза сваке истине вреба опасност и денунцијација. |

У овим данима тешко је питати за Горког. Носимо га више у себи него у спољним сусретима. Тек у Соренту слика је постала стварнија и ближа.

Пут из Сорента за Капо ди Соренто оивичен је сиво-зеленим маслиновим дрветима. У удолинама блистају воћни вртови, жуте светлости наранџиних и лимунових плодова. Дрвета се пењу до на врх брежуљка и спуштају се до мора, које се таласа, пространо и млечно.