Naša književnost

624

сније, у служби човечности. Нешто од духа паганства и хришћанске позне антике живи у њему, који не напада само један потчињени ред, већ скептички стоји и према новим снагама. Он је најжешћи критичар феудализма, који је у стадиуму распадања, али, истовремено шиба и слабости нове грађанске класе, које се већ појављују.

Велике експанзије британске империје, откривање и прикључење нових земаља, веза са најудаљенијим крајевима земљине лопте, прожимање света које води у космополитизам и трговачку етику, моторне снаге су које у прво; половини осамнаестог века стварају зедну критичку, реалистичку, грађанским духом прожету литературу. То је епоха првобитне акумулације капитала, распада патриархалних облика живота и све јаче експлоатације радних маса. Свифт израђује оштро нацртану моралну слику те епохе, ма да често у друго рухо одевене и са измењеним гласом езопског језика, јер устаје против владајуће класе и њене притворности.

Џонатан Свифт (1667—1745) је, као Милтон, предборац слободе савести и људских права. У оштро стилизованим летцима, иступа против лицемерства, социјалне неправичности и националног потлачивања. 1704 облвљује „Битку књига“, једну општу литерарну сатиру, У којој се одмеравају антички и модерни аутори. За њом следује један спис о Атини и Риму, са којима би се Енглеска тако радо и безуспешно хтела изједначити. То је политичко-национална сатира, за којом долази једна религиозно-конфесионална: „Прича о бурету“. 1723 објављује „Сукнарева писма“, у којима се, први пут у Енглеској, устаје у одбрану политичких и људских права Ираца. Од литерарне сатире, Свифтово поље виде шири се на политичку и опште _човечанску, на критику постојећег стања, владавину феудалистичких предрасуда и капиталистичке експлоатациде: „Богаташи уживају плодове рада сиромаха, којих је у односу према богатима као хиљада према један. Да би мањина живела у изобиљу, већина нашега народа присиљена је да живи у беди...“

Наша књижевност

1726 појављују се „Гуливерова путовања“, дело које приказује најреалнију стварност свога доба у фантастичној измени руха и радњу преноси у егзотична царства бајки, да би што јаче ишибало властиту земљу и њене прилике. У земљи патуљака разоткривају се велике верске истине у виду проблема, да ли скувана јаја треба разбијати на ужем или ширем крају. Верске истине показују се у дискусијама о питању: треба ли носити високе или ниске потпетицер На путу ка џиновима, Гуливер упознаје релативност ствари: џинови из Бробдингнага огромног раста су и њима људски слој изгледа као црв са ситним и незнатним циљевима а његове борбе као ниска и бсмислена ачења. Свифт описује научнике као глупаке, туђе народу али егоистичне, који живе на неком летећем острву и занимају се атстрактним проблемима и, док се нарол брине за њину исхрану, једу говеђину Једино у облику ромбоинда, јагњећу бут зедино припремљен у облику равностраних троугла, кобасице у циклоидном облику.

Међутим, земља пропада. На једном острву, на Истоку, живе људи који не знају за смрт. Али они бенаве у старачкој слабости. Далеко су племенитији од људи паметни и лепи коњи, који пасу траву и воле мир. Сатира о несавршенству људи крунисана је апологијом коња.

Свифтова иронија показује противуречности друштва. Она је, и поред фантастичног преодевања, дубоко реалистички приказ стварности, Зато његова дела имају тако велики утицај, зато је он био толико прогањан од владајућих сила његовог времена. Зато су и велики критички духови литературе, од Волтера до Анатола Франса, од Свифта учили. Најзад, зато је Свифт и данас исто онолико актуелан, колико је био када је своја дела писао, која се не читају само поуке ради, већ и из задо-

вољства, Б. М.

Проглас конгреса чешких књижевника. — Са првога конгреса чешких књижевника упућен је овај проглас: „Ми, чешки књижевници који смо се први