Naša književnost

дада

Три пјесме - | 483

Што нисам земљак лавова или свете птице ибиса, то ми је било криво.

Зашто ме роди сељанка, у трави, код оваца, нечујно, у јутро сиво,

у сјени опорој, хладној, испод грмечког виса2...

Над бајном сликом свијета једном задими мина, гприлска зора крвава,

а за њом бљесну јули, осветно плануше очи, израсте лавовска глава;

над мојом тихом земљом заори грмљавина.

.

ЈЕЛИ ан на нама ит рам у

У хуку, пожарном, рујном, сагледах домовину, израслу до облака,

сваки кров — полегла шева — и свака стаза скрита одњиха лава-јунака,

над колонама, у лијету, вјесник се буре вину...

Ево, сад је све прошло, димови копне лагано, мутна се мрена брише, | | а ја с бојишта идем, у славној ступам бригади || под пљуском сунчане кише. | На срцу рођено гнијездо, гранатом развијано.

Збогом свјетови прича гдје моћни лавови ричу и „цар“ у сјенци дријема,

ви би пали на Лиму и клекли под Козариком, | Сутјеске код вас нема. ! | Моја је земља надрасла и лаж, и чудо, и причу.

Више не тражим Цејлон, ни јужна мора плава, бјегунац, дијете лудо,

иза нас посијани, трепери знаци без броја

гдје смо разбили чудо.

Тамо се земља из бајке на сунцу расцвјетава.

СВАДБЕНА ПЈЕСМА

Не топим срце тугом од олова,

у јаглук очи исплакати нећу,

нити ћу шапате закопати тајно

у жутој дуњи — мртвоме прољећу.

Дрггане, заставо вијорна испред најпрве чете, што јутра наша носиш, свилена, шумна и млада,