Naša književnost
СЈЕТИМ СЕ И ВАШЕГ СМИЈЕХА
Радојици и Длекси
1
Сјетим се и вашег “смијеха у пјени: — сја сунце врело у оку зреника!
Дах вјере блистб над погашеним огњиштима подно Вјетерника.
И пркос врући — љући од пораза
у ком је расла одмазда и клетва
у дну се срца мржњом светом сазда та доћ ће жетва, ево иде жетва!
- О дани они, ноћи оне боне
у бризи гркој, у огњу немира! Јездиле су, јездиле колоне
по Пјешивцима колоне туђина.
Под сјајем шљема, с перјем уврх чела и мржњом љутом врскавом сред зуба, бјес колонела притиснуо села
— не блеје овце у крду катуна!
„Јули, и цеста, прашина до неба, тутње, и тутње, тутње камиони; набите чете увалама лете,
под хаубицом стијење мукло звови. Ал није пораз пустим срцем легб нит тутањ туђи проломио јата —
у нама отров нови се зачео,
снова нас магла поклопила рата!..
П
Сјећаш се, Рашо, смијеха зуба њених, и стиска топлог — ријечи искидане2 Под нама, крај нас друми пресјечени, пред нама бране тврдо ископане. Сјећаш се, Рашо, ноћи Пандурице, крај убла вијести што пуче пред нама, како нас засу — засу грштимице лицем у лице грч у бусијамар
И сутон благи — мелем послије мука, и магла модра тиха низ долове,
~ =