Naša književnost
224
ПРЕ ну би И ЗВАНИ
А АЕ И у
Ми у о
ПИ НИ КИ И У Це
Неша књижевност
и чврсто топла братска твоја рука
надањем новим што поплави снове.
У љутој муци, ближи од ближега,
са свјетом свијетлим за ког смо се били како смо силни, како смо крај свега
за копље изнад мука својих били!
О сјећаш ли се, сјећаш ли, Алекса, мјесечне ноћи крај крошњи смокава, мрмљавог млина, ријеке, трња реска, голубјег гука и зрелине трава;
и ријечи оних олујно набреклих да ту, пред нама, дах бије устанка, да крај је омчи дана невеселих
и већ Црмницом грми партизанка>
Ш
Сад мноме тиха чежња зарумени
и ријечи драге ненадно заплове.
Сјетим се и вашег смијеха у пјени
и душом снови расцветају снове.
Хтио бих с вама данас да другујем,
да дјелим радост, занос срца мога,
под сунцем младим о свјетлијем снујем кб некад што сам, кб прије овога!..
Но прдђе туга — ту си, сам, без друга, ни ноћи оних, ни звонких клепака!
Без вас сам, пуст сам, без стиска је рука о смакнуше вас чокоти метака!
Над дјелом вашим смијеха вашег није
нит очи грију дјецу својих снова.
А живјет данас све је радосније
и радоснија је љубав студентова.
Па прбђе туга... Ал' може л' бит дуга кад пути ваши неутрти стоје, кад толко људи — толко младих људи
од снова ваших дижу перивоје! Дижу и дижу и ноћи и дневи,
под оком земљу препознат већ није: у стисци сивој, сивих дана пљеви рађање ново грцаво се смије!...