Naša književnost

УЗ

Пјесма у олуји 831

— Изгледа ... — помисли Иван, али ни у себи не дорече мисао, него се пови, пустивши весло и грчевито се ухвативши за рубове чамца. У кратким затишјима, у којима се урлање за дјелић секунде утишавало и прелазило у мукли пријетећи хук, јасно се чуло штектање митраљеза и пушака. Мост је био све јаснији и све ближи.

— Само да прођем мост, — помисли Иван, и та мисао, једина стална и јасна, увријежила се у њему, претварајући се у смисао свега. Иза моста на обали настаје шевар и ситно испреплетано грање младог врбака које ће зауставити стражаре.

— Само мост, — мислио је упорно и не примјећујући да му се уз ту мисао која рјешава све, као одбљесци, као дјелићи, титрави и нестални, јављају и друге мисли које живе само трен.

— Писма су мокра. Плави чека. Метци не звижде.

На час су бљеснуле и Кернове очи, слика мајке која не спава и кашље, у његову свијест улазиле су и боје, и хук таласа, и богзна колико још слика и мисли, али оне су улијетале, незнано откуд, живјеле краће него магновења, нису се хватале свијести чак ни као стреловита регистрација, и нису биле важне ни битне, чак ни као макар незнатно осјенчење основне, једино јасне и једино живе мисли — проћи мост! Он се сав усредсредио на њу, очима вукао мост ближе, у мислима журио брзе таласе, желио да стражарима нестане ракета. Па и то све успут, али главно — мост, проћи мост, проћи мост! Јер иза те мисли, неуобличено, неказано и несвјесно била је мисао о животу, био је живот!

У једном тренутку, послије једног чудног ударца у бок чамца, након чега му се учинило да су му одрвењеле ноге преко чланака у води и да се вода непрестано пење, у њему се појави страх, кратак и нагао, али тежак. Учини му се да је све готово, да чамац тоне, а њега ће таласи дохватити као крпицу и повући у ову орљаву, па на дно, у муљ. Али је страх брзо прошао, јер је у њему било толико живота, да није могао да мисли о смрти.

— Па и да умрем, — помислио је нагло, и та га мисао опет повратила животу. А он је имао за што да живи и имао је још штошта да уради. Опипао је руком дно чамца и рука му се замочила у хладну воду, али је изгледало да не расте.

У том часу нешто га је лупило у раме, да се сав покренуо. — Погодише, — помисли. Ухватио се десном руком за раме, и напипао рупу на капуту, али бол није био тако тежак. Због те ране обузе га такав бијес да је шкргутнуо зубима и опсовао крупно, и то га некако умирило.

Али чамац је био и други пут погођен и вода је већ примјетно расла, пењући му се уз цјеванице. Иван је рукама почео да избацује воду, брзо, задихано, притиснувши колена о даске чамца. У лијевом рамену бол се проширивао, улазио дубље, тиштао и он је погледао то раме прекорно: — Ех, због једног метка...