Naša književnost

332 Неша књижевност

Али кад се исправио да избаци воду, други метак га је погодио у груди изнад срца. Ударац је био јак и зауставио му је дах. Иван је застао, зауставио руке на врху чамца и, ни сам не знајући зашто, зажмурио. Обојена вода бљеснула му је иза затворених капака као пламен, па почела да се гаси и мркне. А хука таласа и вјетра, која се сва смјестила у његовом мозгу, тутњећи и вичући, почела је да јењава и да се стишава. Тешком уморном руком погладио се по челу и по лицу, па спустио руку на груди. И у слабости која га обузела, учинило му се да осјећа како му се низ слеђено мокро тијело полако вуче млаз топле крви из ране, а тежак олован умор полако се точио у сваку жилицу.

— Ето, — мислио је, — убише...

А мисао као да се одвојила од њега и стајала изван његова умора, као свијећа над мејтом, свијетлећи тихо и блиједо али упорно.

И мисао види, али као да је други у питању: да се тијело умртвљује, да су покрети тешки, да се глава заноси, да се чамац све више љуља и пуни водом, али страховитом тежином умор је засјео на очи и на плећа. И тако би било лијепо одморити се, заспати, заспати мало гдје било...

Онда се сјетио писама у њедрима и туђим рукама извадио их, мокре и изгужване, и почео цијепати на комадиће.

— Одоше... а другови писали... — свијетлила мисао-свијећа, али вије жалио, није га то бољело.

— А Плави ће узалуд чекати...

Али — гле! — та га мисао опекла као ватром, мисао што се вратила у њега, к постала дио крви његове, дио њега самог, као да се мало отресао мртвила.

— А Плави ће узалуд чекати, — поновио је сад својом мишљу, крвавом и болном, својом властитом мишљу, која је била свијест о свршетку, ликвидација самог себе и језиво опијело над собом.

Крај је близу, снаге је све мање. Око њега хуји и бучи, облаци ниски и тешки над воду су се наднијели, а у њима негдје, летећи кроз олују, убиственом тугом гласе се дивље птице слабим и жалосним криком. У мокрој непробојној тами урлају бијесови језиво и заглушно.

Хоће ли другови помислити да се уплашио пред смрћу» Хоће ли помислити да је од ужаса покрио очи рукама и умро прије смртиг

— Ех, другови моји, другови моји, — викнуо је или је помислио да је викнуо.

Не, не, није се он уплашио, није умро као баба, покуњен и сломљен. Ено их, још трче обалом, пси проклети.

— Еј, вас сам се уплашио, шта ли» — вихнуо је својим јаким гласом који је до јуче тутњао кроз ходнике рова као труба, а и сад надјачавао вјетар и буку воде. — Ех, псине, стрводери! Кожу ћемо вам огулити на мијех. Ништа нам не можете! Не бојимо вас се, хеј, не 6ојимо, никад!

РА РА УН ВИ