Naša književnost

Сликарство и вајарство народа Југославије ХЛХ и ХХ века 397

природе и са оним што је остало чисто и неискварено. Ти разлози одвели су Пола Гогена у Тахити. У географској удаљености, он тражи решење далеко од покварености и стерилности великог града. Из истих разлога бежао је Ван Гог из модерног Вавилона свог времена у скроман живот пролетаријата Боринажа. Слични су разлози због којих су се француски модернисти одушевљавали примитивним и детињским цртежима цариника Русоа и оних „та тез роршајгез“ који су долазили из народа, јер након велике рутине и академске истрошености, у којој уметност постаје вештина, тежи се наивности, новини и снази доживљавања непосредног осећања,

У то време пада и проналазак уметности такозваних примитивних народа, који се поклапа са империјалистичким продирањем и колонијалном експлоатацијом у епохи финансиског капитала.

Нашој уметности није потребан такав пут. Не треба нам примитивност, јер код нас није ни било претеране префињености. Кад Пиетер Бројхел, велики сликар шеснаестог столећа, критичким погледом и револуционарном свешћу приказује живот, патњу и обичаје сељаштва, чини то свим средствима високо развијене уметности и свим искуствима ренесанса. Зато је и пут групе „Земља“, иако је ова потекла из напредне и социјалне добронамерности, у многоме неспоразум и заблуда, које су ти исти сликари данас већ отклонили.

Крсто Хегедушић (1901) и његови другови мислили су да ће се сељачком животу приближити ако живот и проблематику сељачког становништва прикажу у примитивној форми, одричући се тековина и искуства уметности. То је разлог што тако даровити сликари, као што

су у групи „Земља“, изгледају данашњем посматрачу туђи и неразумљиви. Многи наши сликари имају дара и знања, владају одлично бојом и обликом и показују животну радост. |

Снажно делују концепција и боје код Петра Добровића (18901942). Његове слике градова рађене су на нов начин и одражавају дисонанцу нашег времена.

Брутално снажно и даровито у погледу боја, али на граници декоративног, дати су пејзажи Милгна Коњовића (1898).

Мирнији су тонови Мила Милуновића (1897), чије су слике „Мртва природа са виолином“ и „Була“ виртуозне и префињене. Сродно, али мрачније и можда дубље слика Петар Лубарда (1907). Слике Предрага Милосављевића (1908) поседују дискретну хармонију сивих нианса.

Слике Марка Челебоновића (1902) носе префињеност и интензитет најбољег француског занатства. Његова слика „Мртва природа са шахом“ показује зрелост и топлину. Истим средствима могло би се нешто више и нешто блискије животу постићи но што је један кутак грађанског кућанства.