Naša književnost

Мр де

а ава #

398 Наша књижевност

Укус и углађеност руководе Антона Мезђића (1907) и Славка Шохаја (1908). Дар за фигуралност и сигуран цртеж дају нам дела Мартина Седеја (1909).

Једна група савремених словеначких сликара, међу којима се истиче Седеј, показује добро познавање заната и сликарску равнотежу: Николај Омерза (1911) са сликом „Девојчице“, Стане Крегар (1905) са сликом „Дечак“, Мариј Прегељ (1915) са талентовано рађеном сликом „Заробљеници“, која је донекле остала у стадијуму скице.

Фран Шимуновић (1908), под утицајем Гоје и шпанске школе, везан је реалистичким осећањем за своје објекте.

Габријел Ступица (1913) показује у једном аутопортрету и у „Мртвој природи“, при штедљивој употреби боја, леп сликарски интензитет. Јеролим Мише (1890), Бруно Булић (1903), Отон Глиха (1914), дају нам добре портрете, мртве природе и пејзаже.

Интимне хармоније налазимо код Ивана Табаковића (1898) и Недељка Гвозденовића (1902). Винко Грдан (1900) и Вера Чохаџић (1910) приказују нам портрете рађене топлином и осећајношћу.

Овде је првенствено приказан развој српског, хрватског и словеначког сликарства, пошто Црна Гора и Македонија још досада нису имале могућности да се одвојено развијају. Мз тога је произишло да су сликари ранга Мила Милуновића и Петра Лубарде, који су по свом пореклу Црногорци, приказани у оквиру српског културног круга. Сликари Никола Мартиноски (1903) и Лазар Личеноски (1901) одају већ прве знаке сликарства, које се јавља из македонских доживљаја. Са народном независношћу нове Македоније створена је и тамо, у оквиру ФНРЈ, могућност за самосталан развитак како на политичком, тако и на културном пољу. Од босанских уметника истичу се Воја Димитријевић и Исмет Мујезиновић.

Могли бисмо набрајати још низ имена. Али смо истакли само појединце, да би се на њиховом примеру видело оно што важи уопште. Тако остају многа имена и дела од вредности непоменута.

Овде треба истаћи још један круг сликара: једне који су пали у борби као жртве фашизма, и друге, који су се протев фашизма борили.

Богдан Шупут (1915—1942), који је био осећајан и даровит, пао је као жртва маџарског фашизма.

Тихи Сава Шумановић (1896—1942) пао је као жртва усташа.

Поетски обдарен Душан Влајић (1911—1945) стварао је за вре: ме четворогодишњег ропства дела изванредног интензитета и социјалне снаге. Његове су слике највећим делом пропале, а он је млад умро.

Бора Барух (1911—1942), који је био страсан борац и талентовани сликар, стрељан је од фашиста.

Талентовани Јурица Рибар (1918—1943) пао је у борби..

Из одлучне борбе наших народа родила се победа над фашистичким непријатељем човечанства и културе. Из тих доживљаја оче-