Naša književnost

410 У Наша књижевност

а био је пун најлепшег биља и, најзад , толико повучен да га нико није могао ометати у његовом истраживању.

Кад је Макс завршио школу и занемарио живот исто као и науку, нико није тако жалио за њим као већ остарели професор и ботаничар господин Сивец. Целе године га је прогонио и наговарао да иде на високу школу, чак му је нудио да иде у иностранство, и да га он издржава, само нека се опет бави науком. И није успео. Макс је, истина, још увек имао љубави за биљке, и љубави за науку, али је бежао у планине, бежао у своју самоћу, откуда га често није било могуће извући.

Кад. је господин Сивец већ подигао кућу, у долини под Мртвом Гором, њему је било лакше примамљивати га к себи. Макс је нехотице своје бежање од света у планине везао са Сивецовом науком, с његовим хербаријумима. У Сивецовој соби, која је била сам расадник, он је с времена на време клечао над микроскопом с истом љубављу и заносом с којим се са каквога врха загледао у далеке планине. Ту би каткад бдео над каквом новом књигом о биљкама, ни да се макне из собе. А чим је заврши, протегне се и опет ишчезне. Понекад су се, пак, упуштали у расправљање и приликом таквих разговора ботаничар Сивец још више је жалио за тим својим изгубљеним наследником, за његовим проницљивим духом. Јер му је Макс често помагао да реши какав проблем. Али господину Сивецу се чинило кобним то, што би се Макс, после таквог интересовања, неочекивано осетио замореним или засићеним, и што је, онда, најбрже што је могао, опет одлазио у своје планине.

Код тога, сада већ оседелог и остарелог природословца, живела је, или, боље рећи, навраћала је к њему његова двадесетдеветогодишња синовица Вида. Она је била варошко дете. Професор Сивец је узео код себе, пошто су њени родитељи умрли још док је била дете и тако остала сама на свету. Макс је њу затекао код професора Сивеца још као дете, онда кад је долазио у његов кабинет. Тада се често играо с њом и задиркивао је, јер она није била само врло живахна, него и јогунаста и пргава. Задиркивао је и пошто је прирасла, онда кад би је стриц понекад доводио са собом у планине. Како је стасавала, постајала је све више необуздана, пуна немира. Лутала је по свету, била је без правог васпитања. Јер научник Сивец је, истина, умео неговати у својим посудама алге, гљиве и гљивице, гајио је најразличније биљке и све му је лепо успевало, али људе васпитавати није умео. Своју младу синовицу био је препустио васпитавању служавки, чиме је неуредност професоровог васпитавања само погоршана. Професор Сивец се био случајно богато оженио с неком постаријом женом, која такође није дуго живела, а имовину је оставила своме, истина омрзнутом мужу, али.који јој је ипак био дао углед и добро име. Вида је завршила гимназију, двапут понављајући разреде, путовала је по свету како би могла студирати на страним високим школама, а