Naša književnost

Песма отаџбине 411

уствари је тамо само тумарала и одавала се увелико слободном и безбрижном животу. Губила је сваки смисао за здрав живот; од свега се отуђила. Само се к своме стрицу враћала с неком чудном љубављу, и док је била код њега, бринула се о њему с нарочитом нежношћу. У старости његовој, када је већ и сама нагло прецветавала, све више се везивала за њега.

У двадесетдевет година, после сасвим слободног и претераног живота, таква каква је постала живећи по градовима и по свету, била је чудне нарави. Цивилизација ју је сасвим растројила. У тим годинама је била раздражљивих живаца и Макс је био уверен да је хистерична.

Раније је била врло лепа, али је живот на њеном лицу оставио дубоке трагове, које је сад мазањем прикривала, трудећи се да на њему поврати нешто младости и лепоте. Нечим озбиљним се није бавила, јер их је послуживила старија, глува девојка. Међутим Вида је била убеђена да се бави најозбиљнијим и у исто време врло значајним стварима, кад је, с времена на време, мазала бојама по платну или писала у свесци нешто што је требало да буду стихови. Сликала је планине и цвеће, опевала дивљу, ненаситу, и опет некако сетну љубав, као да је у вихору своје узнемирености тражила верно и пуно љубави срце. Каткад је по сваку цену, као да ће умрети ако не пође, хтела да иде с Максом на најстрменије планине. Затим је опет изненада напуштала за извесно време свога стрица и бежала у варош.

То је био растројен, омрзнут и презасићен живот, који више нигде није могао наћи мира. Она више није била човек, била је већ сама оличење преморене, раздражене, похлепне градске цивилизације која пропада. Бар се Максу тако чинило.

Потпуна супротност тој похлепности, раздражљивости, био је Макс са планинских Јама. Мако је Вида то прикривала, иако се томе противила, нешто ју је целога живота привлачило к томе осамљеном човеку, којега је некада још као дете, па и доцније, радо задиркивала. И упркос њеном слому у животу, он је претстављао за њу увек нарочито интересовање. Није знала у чему је било то што ју је привлачило. Ипак је у тајности сама себи свакако признавала да је вуче к стрицу увек и мисао да ће тамо срести Макса. Није била свесна тих својих жеља, те своје чежње за нечим далеким, за њу заувек изгубљеним, за светом детиње простоте, за светом непокварености, којему свет уживања није могао донети задовољење и мир. Тих година је осећала да њен живот води у пропаст и да би требало да је неко као дете узме у руке и да је као дете склони с тог пута којим је пошла, и са кога сама никада неће моћи саћи, јер нема у себи довољно снаге. Било је тренутака кад је заиста као дете желела да је Макс спасе, да јој једног дана приђе и рече: Видо, сада почиње нов живот. Онај једноставни дечији однос, који је имала према њему,