Naša književnost

~: ЧИ У 2) УУ тИ Пе А

ПА аи

ди

ди рећа југа

414

Наша књижевност

Несрећа је хтела да се Макс, који иначе већ дуго није био код Сивецових, вратио баш тог дана и залетео се у кућу свога старог учитеља, као да га је баш нешто вукло по сваку цену тамо. То је осетио тек кад је стигао тамо и кад је увидео да је својевољно, као гоњен неком судбином, запао у кавез. У Сивецовој кући се тог дана налазио штабни официр; напољу је била јака стража, која је Макса, пошто га је легитимисала, пустила у кућу. Као слеп се залетео у хапсу, и, док је тако седео у друштву старога Сивеца и Виде, осећао је да се атмосфера у тој кући променила. Не само да је знао да је заробљен, него је знао да је то и њима сасвим познато.

„Сад бих био само рад знати“, рекао је најзад Види, а истовремено и старцу, „да ли ћу бити затворен по вашој, односно по жељи вас обоје, или чак по захтеву“. Био је миран и без имало нервозе припаљивао цигарету.

„Шта ти пада на памет, Макс“, говорио је стари Сивец и без икакве потребе стао брисати наочаре.

„Ви сте наш гост“, рекла је Вида, ма да са сасвим очигледном извештаченошћу. „Шта више, наш пријатељ...“

„Пријатељ или не“, одговорио је Макс, „рад бих био само знати какву сте улогу ви одиграли у тој ствари. Ако правилно схватам ствар, онда сам вас, најзад, потпуно упознао. Једно вам досад свакако нисам споменуо, да вам је стало до људске, а нарочито до словеначке крви. Да ли је тај официр у оној соби ваша нова љубавна звезда»“

„Вама много сметају те звезде неба>“ — отворено му се потсмехнула, њему који је с висине говорио о њој. „Па ипак ме не преотима од вас. Нисте још запросили моју руку и ја вам је још нисам обеБала > ;

„Ни просио, ни желео је нисам“, одговорио је он, „премда...“ Нијг довршио, већ само одмахнуо руком.

Она је тада силно поцрвенела; сва је дрхтала.

„Можда сам вам је нудила>“ питала је прилично мирно, ма да сва узбуђена. „А и да вам је понудим, шта је с тим> Потсмевате се као да сте је одбили, потсмевате се, зато што сте могли увредити жену, зар не» Ви нисте умели никада ценити женска осећања. Мислили сте да је женско увек само женка и да је и Вида таква женка која се нуди чак Максу! Вама се нисам нудила, и нисам се нудила нигде и никад... Можда сам у вама нешто тражила, само што ви нисте разумели. ..“

„Децо“, умешао се тада у ствар господин Сивец, „само немојте викати. Нашто непотребна свађа!“ Не, свађу није волео, најмање између њих, јер их је обоје волео. Да, и Макса је волео, и чинило му се понекад као да му је син то тумарало од човека. Најискреније му је било

· жао што се тог дана све тако заплело, а исто тако мрско му ПЕ било, што

мора пред Максом тако ружно прикривати своје незнање о свему. „Толико година смо мирно живели“, продужавао је и био замишљен