Naša književnost

сан

~

О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас

Књижевници који не би видјели, схватили, осјетили и једну и другу страну, и свјетлост и тамно међу народима и људима, суштину једног и другог, њихову међусобну борбу, средства и методе те борбе, њихово историско значење и њихове перспективе, — не би могли говорити читаву истину, не би правилно васпитавали своје народе, не би, дакле, правилно служили домовини и литератури.

2) Историски догађаји и преокрети — и наша књижевност

Како је наша књижевност дочекала рат, у каквим се условима нашла за вријеме окупације и Народно-ослободилачке борбе, како је у рату и послије рата одговарала на догађаје, на нужде, планове, прегнућа, успјехе народа, на издаје и злочине реакционара, на позитивне и негативне појаве у свијетуг Другим ријечима — како је вршила своју умјетничку, националну и човјечанску дужност у најтежим и најславнијим данима домовине2

Пред напад фашистичких освајача на Југославију у нашој књижевности била су јасно издиференцирана два табора: профашистички и антифашистички. Међу књижевницима за које би се могло рећи да су били по средини, нарочиту вриједност претстављали су извјесни старији књижевници, који су најбољим и најздравијим жицама своје поезије били везани за реалистичке и борбено-романтичарске књижевне традиције, за ослободилачку борбу наших народа прије првог свјетског рата, за извјесне области народног живота, за његов фолклор итд.

Уколико се више приближавала опасност напада фашистичких освајача на Југославију, и уколико је Комунистичка партија, на челу с другом Титом, чинила више напора за окупљање и мобилизацију свих патриотских снага, — утолико су се књижевници-антифашисти и књижевници из старије групе осјећали ближе, и утолико се више осјећало извјесно диференцирање међу „апсолутним формалистима“, нарочито формалистима старијег типа. Окупација земље, затим Народно-ослободилачка борба и борба домаћих квислинга против Народно - ослободилачког покрета, довршиле су процесе диференцирања, зближавања, даљег замршивања и показале истинско лице, истинску вриједност и животну способност књижевних група и праваца, њихових теорија и њихове књижевне и друштвене праксе. Фашисти и профашисти, „интегрални“ и „стихиски националисти“ —- како су сами себе називали — ступили су одмах у службу окупатору, непосредно, или посредно, преко усташког и четничког покрета (Миле Будак, Светислав Стефановић, Велмар-Јанковић, Мирко Јаворник, Тине Дебељак, Тодор Манојловић, Антон Низетео, Драгиша Васић, Младен Ђуричић, Нарте Великоња итд.). У службу окупатору ступила је и биједна шачица троцкиста и троцкизера, који у литерарном животу при-

висине АКО Бас а 555 %