Naša književnost

О: неким методима васпитања човечанства з

сења:; било је озбиљних балнеолога и биолога и неозбиених социолошких астролога; и идеалистичких историчара и идеолошких мистификатора капитализма; и стручних васпитача и патентираних укротитеља; и професора, и министара, и министраната. У сваком случају, уза сву збрку личности и уза све збркане појмове, била је то озбиљна конференција, јер су на њој већали претставници многих нација, а иза свих тих истакнутих личности, колико год независно иступали и колико год општечовечанских претензија имали, назирала се влада која их је послала, а често не само њихова национална влада, него иза многих две велике, доминантне, такорећи универзализирајуће владе: њујоршка и лондонска, са читавом позадином тих влада. И заједно је требало доћи до универзалне истине и до универзалних метода. Са жаљењем је констатовано отсуство претставника Совјетског Савеза, али пошто се са жаљењем прешло на дневни ред, игко без учешћа Совјетског Савеза не може бити стварне културне сарадње Уједињених нација, показало се да је тај дневни ред уствари већ унапред био смишљен без учешћа Совјетског Савеза. Наиме, „универзализам“ и „интернационализам УНЕСКО-а већ је у припремној комисији добио прилично изразити, иако не баш „грубо" формулисани карактер аподиктичне једностраности. Није се обазирало на то да Совјетски Савез има своју нову друштвену структуру, која је ојачана Отаџбинским ратом, и неупоредиве резултате свог система васпитања, науке и културе маса. Као „универзална> идеологија узета је без размишљања једна одређена идеологија, која чак није ни идеологија свих друштвених снага појединих нација, а камо ли свих нација, и која совјетску стварност и културу потискује у неку допуштену „антитезу“, да би се под видом жељене „синтезе“ проширила „теза“. То је, разуме се, немогуће по дијалектичком материјализму, са кога је на конферен-_ цији најзад скинута забрана, те је допуштен уз разне религије „које су такође одиграле велику улогу у историји човечанства“. Зато је свака иоле стварна и начелна примедба цепала престабилизовану хармонију идеолошког неба над „најбољим могућим светом“, и разоткривала оне прозаично реалне скеле на којима то идеолошко небо почива, те су се брже-боље тражиле неке још универзалније и још „идеалније“ магле формулација.

При свему томе, многи од учесника били су заиста добронамерни, уверени да говоре потпуно у духу циљева свих Уједињених нација, јер су владајућу идеологију своје земље безазлено