Naša književnost

Хроника | - - – и 1.

У недостатку мелодиске инвенције, а тежећи да избегне стари шаблонизирани оперски стил, поделу на затворене „нумере“, на грије, да из“ бегне подређеност оркестра солистима, Коњовић је покушао да, према узору чешког композитора Јаначека, оствари тип музичке драме израсле из текста, на бази говорне мелодије. Тако, придржавајући се ропски текста, он 33пада у известан мелодиски аскетизам са понекад прорачунатим звучним

- комбинацијама, без топлине, без лепоте. То отсуство изразитијих музичких. тема нарочито је сметало у емотивним моментима драме (сазнање Ивана. Црнојевића о болести сина, песма „Еј пусто море“, саздана углавном на ритмички слободном речитативу). “

Мелодија израсла из говорене речи или, по већ одомаћеном изразу „Зргесћсезапг“; начин је музичког уобличавања који је занимао евролске композиторе од Вагнера наовамо у свим музичким средиштима ЕвропеУ примењивању. мелодије израсле из флексија говореног језика највише су се. изразили генијални покретач руског музичког реализма Мусоргски и че“ шки композитор Леош Јаначек. Коњовић, који је У „Коштани“ са: извесним успехом следио том уметничком узору, У „Кнезу од Зете“ применио је тај привџип потпуно формалистички, са више крутости и мање уметничке ин ненције. Велики интервалски скокови У партијама солиста и хора, без чврстог хармонског и ритмичког ослонца, претстављали су за певаче огромне“ тешкоће и напор за примење слушаоцима. - -

· За разлику од његових узора, код Коњовића недостаје и јасна музичке карактеризација личности, средине и збивања било лајтмотивима, било националном обојеношћу музичког текста, Тако је начин музичког изражазвања Анђелије или Јевросиме, Ива или Дужда готово исти, тако су Анђелијина соло песма и гусларева „Два се тића побратила“ једино оркестарском пратњом добиле локалног колорита и само у хоровима Дрногораца и Млечића на карневалу и у хору калуђера, тј. у драмски најмање изразитим местима, има одређеније националне карактеристике. |

Оркестарска партитура, неконтрапунктски писана, са нестабилним хармонијама, често пресићена у звуку услед тешке и густе инструментације, била је разлог што је оркестар, упркос непотпуном-броју свирача, готово редовно поклапао солисте. Оркестарско сликање душевних стања и:драматских ситуација у овој драми је краткога даха, тако да динамичке градације у оркестру уопште не долазе до потпуног развоја или се пре времена прекидају (убиство Надана, Анђелијина реакција на Максимову исповест, лудило и самоубиство Јевросиме), што утолико више пада у очи јер су неке партије музички успешно решене (оркестарска илустрација Ивановог при ближавања дому, мотив Венеције у увертири и венецијанским сценема).

Стил ове музике, тематски неповезан, тонално непостојан, сматран за модеран и авангардан до пре десетак година, уступио је данас место строго тоналној и јасно логичној музичкој тематици (у чему су нам најбољи примери Шостаковић и Прокофјев), тако да псеудореволуционарни правац ове Коњовићеве музике претставља данас једну врсту закашњења и анахронизма. Зато огроман Коњовићев рад, по своме уметничком изразу неприступачан ширим слојевима и несавремен, јер не одговара њиховим стварним уметничким потребама, не може имати будућности.