Naša književnost

218 | ђ Наша књижевност

Намрштивши се и од саме те помисли, командир је погледао по ријетком строју, као да је тражио тога који је мислио на узмак. Али га је умирио изглед бораца: лица су била уморна, прљава, блиједа, али очи нису гледале отсутно и уплашено. Обишао је цио строј. Војници су стављали нове шаржере у ле-. жишта, додавали један другом метке, поправљали лежај испод себе уклањајући камење и грање које је жуљило, одговарали му обичним, мирним ријечима, па и шалили се, хватали бољи заклон. Да, они су сви били ту, они нису мислили на тишину далеког скровишта и спремали су се да дочекају нови напад. МИ од тог сазнања разлила се по њему радост и понос старјешине који је с тим људима ишао из борбе у борбу и водећи их, помагао им да да угуше страх, који живи у човјеку чешће и живље него што то многи признају, организовао њихову мржњу и све више и више примјећивао како се она стврдњава у свјесну снагу која чини и немогуће.

Али није било много времена за радост: напад је опет почео. Запраштале су мине и заклокотали митраљези, слажући звукове у моћан звучни галас који је хујао шумом, понекад као језив снажан кикот, и разбијао се негдје у висини.

Удар за ударом налијетао је на шуму, налијетао и одбијао се.

Зашто су тако упорни» Зашто све снова и снова бацају војнике на чистину гдје их чека смрт» Зашто не промјене план и, ма да је и то тешко и веома заобилазно, не покушају да продру у планину и на другим мјестима Чудно, заиста. Али кад му се учинило да је пронашао разлог, командир се готово гласно насмијао. Па да: Нијемци су осјетили пред собом сасвим слабе снаге, са свега три митраљеза и ниједним топом, ниједним бацачем. То заиста није много. С мало више ватре, с мало више за"дагања може се прегазити ова четица и продријети овим најлакшим приступом планини. МИ туку и туку тешким оруђима, а онда наваљују. Али не иде! Ту су ти ђаволи и бришу метцима чистину. Добро! Брзом топовском и минобацачком ватром по њима! Мета: прва линија дрвећа! И опет војници у сиво-зеленим униформама иду уз брдо. И опет шума не да у себе. Шта је тог Аха, није им доста. Бацачи под брдо! Минама изровити земљиште на рубу шуме! Али кад сиво-зелене униформе пођу уз

_ чистину, са тог изровљеног земљишта засипа љута ватра и они естају на падини. Невјероватно! Још један напор! И још један