Naša književnost

_Једна чета ће остати“ ; 5 ПИ

воса. Али се један Нијемац нагло дигао и појурио низ брдо без капе и без оружја. У истом часу плануло је за њим неколико пушака и Срећков митраљез, и он се срушио сасуљавши се низ падину. -

—_ Је ли ти тврдо» — узвикнуо је Срећко обијесно, али се "његов узвик изгубио у ломњави експлозија које су тутњиле не престано.

— Ето их опет, Срећко!

Да, опет су пузали. Скакали су и уз пјешчар, и Царев митраљез на лијевом крилу бијесно је штектао. Наваљивали су упорно, наваљивали и остајали, наваљивали и узмицали.

Минути су пролазили, сат је прошао, а борба на рубу плу бјеснила је и постајала све жешћа, све крвавија.

Не умањујући бацачку ватру непријатељ је на падине према првој чети убацивао све нове и нове војнике. Два пута су чак и јуришали у стрељачком строју. Али је уједначена ватра из шуме тукла и враћала непријатеља, и све је више сиво-зелених униформи лежало пред шумом. <

А вријеме је пролазило. Командир је то осјећао, кад је настајало кратко затишје. Та затишја искоришћавали су болничари да извуку тешко рањене и погинуле. Да, било их је: пет мртвих, и Ђаче међу њима. Пет мртвих у два сата борбе! Такве губитке чета није имала ни у једној борби досада. И биће их још, јер је по свему изгледало да непријатељ неће ускоро напустити своју замисао да продре у шуму. Кога ли сад последњи пут гледа у животуг Можда Косту, који у овом часу затишја пуног немира, са смијешно испруженим рукама испред себе, савија цигарету стављајући нешто у дебелу непослушну хартију, зиркајући на чистину пред шумом» Можда рудара Халила, који се у првим борбама стидио да ухвати заклон» Можда ћутљивог Анту, можда Цвику, Раду, Стипу, Брку» — Али му сада та мисао није изгледала поразна. Друга мисао је била јача: чета лежи пред непријатељем чврсто и нико не мисли да остави своје мјесто, да побјегне из те страхоте. Или можда неко и мислиг Можда у овом часу лежи ту на буковој жили, а гори жељом да не буде ту, да се хитро дигне и да у трку побјегне уз планину, да се завуче у најдубљи честар, у јаругу, негдје у непроходне гудуре, и да ту у тишини, сам, заклопи упаљене очи и истисне из ушију и из у тробе ову смрт што урла> Ако је тако, онда тај више и није овдје.