Naša književnost

226 5 НЕ Нашла књижевност

= Е па уздрављу! И довиђења!

= Довиђења, друже - команданте,

Рекли су „довиђења", а обојица су мислила: — а ножла се _ више никад нећемо видјети. -

· Измакнувши се устрану, борци прве чете гледали су како. се колона формира и како чело већ полази косом. с

Ногу под ногу колона се полако кретала према великој истуреној стијени, нестајући иза ње.

= Растојање и тишина! — преносила се од борца до борца заповијест с чела колоне.

Чупави босански коњићи, упалих бокова, саплићући се мршавим ногама, сагибали су главу не застајући, дебелим длакавим губицама откидали чкаљ, гранчицу или папрат крај пута ну ходу жвакали хрумајући гласно, а рањеници, сједећи несигурно „на самарима и на огуљеним коњским леђима, грчевито су се хватали за тврде коњске гриве пуне чичака... Они најтежи, блиједи ти испијени, гледали су с носила уморно или су лежали непомични, спуштених жутих и истањених очних капака, па је изгледало да борци носе мртваце. Лакши болесници и рањеници, покривени поњавама и ћебадима, ишли су полако, ослоњени на чворновате штепове.

— Можете ли, другови — питали су их борци прве чете. — Па, некако... — одговарао је понеки блиједо. А они су одвраћали грубом шалом: = Низ падину ћете лакше.

И гледали су за колоном која је одлазила. А они су остаали и нису ништа питали.

Али је требало рећи. Командир је некад читао у књигама да се у оваквом часу говоре звучне и велике ријечи. Он, међутим, није нашао тих великих ријечи, није их ни и Рекао. је једноставно: =

— Ми остајемо, другови, до сутра ЈЕ Сад ћемо смијенити трећу чету. -

Доле под шумом осула је митраљеска и минобацачка ватра.

— Па да пођемо, — рекао је Коста, — нека се трећа извуче.

И четрдесет људи пошло је низ падину да И положај према. есесовском батаљону.

МЕША СЕЛИМОВИЋ