Naša književnost

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ О ЊЕГОШУ Одломци ,„Писама из Италије“

Нећу ти више писати о лепоти Неапоља и његовог залива. Нећу ти досађивати с описивањем икона, кипова и других знаме-. нитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене, све је то мртво, све је то хладно. Оно што у самом себи нема осећања, побуђује у гледаоцима само варљива осећања. Наишао сам овде на једну српску, важну и живу знаменитост. Овде је владика црногорски. О њему ћу. ти отсада писати више него о целој Италији.

Ја сам себи претстављао владику црногорског као и друге владике: у дугој црној мантији, с камилавком на глави, с бројаницама у руди. Такву сам и слику из младих година његових виђао. Кад уђем, погледам по соби. Соба видна и велика. Три прозора гледала су на море, а један низ улицу на краљев двор. Усред собе стојала су два стола; на једном беху растурене књиге. Било је два лепа канабета, и више великих и малих столица, сар другим потребним намештајем; на зидовима, осем огледала, било је различитих слика. Десно од врата, у дну собе, био је камин од мрамора, оџак по француском начину, у коме је горела мала ватра. Према томе оџаку, у великој, сниској столици седео је један крупан човек у црногорским хаљинама, с црногорском капом на глави, и држао је гвоздене машице у руци, те њима џарао ватру. Једва је могао приметити да је неко ушао

Никога другог није било у соби. Првим погледом уверим се да је то владика. Прођем кроз собу и на два-три корака зауставим се пред њим. Он окрете главу и погледа ме. Ја му се поклоним и рекнем: „Добро јутро, господаре“. Он ми одговори: „Добра ви срећа!“ и одмах продужи: „Ви сте из Далмације» — „Нисам, го-

пе Ј

Ко