Naša književnost

440

Наша књижевност“

испод наших горских вијенаца, ЛОМИ се, – пјени,

крвари

низ врлетно камење.

Ми, дјеца њена

гола, поцрњела и смјела,

оштра и тврда као рељеф њеног стијења, што на њеним љутим обалама живот легу ми, дјеца њена, видимо јасно као да то већ постоји. Видимо на њој мостове као загрљене руке, живот свјеж и нов;

видимо стројеве мрке,

котаче,

ремење,

моторна рала

како у свом снажноћ“ хуку

покопају наше залогаје грке.

Видимо њене снажне, једре вале

и погон будуће хидроцентрале...

Морача носи греде, чељад и горска врела,

грчи се у кориту као огромна, изуједана мишица. Долази право, крваво отргнута

из црногорских села...

Њени таласи стижу запјењени

као планинска овнуја руна.

О, о, 0!

кроз тјеснаце, кланце и врлети,

Морача хукти, надире у недоглед

као гола и гладна сељачка буна!