Naša književnost

Четири песме ЛЕ 441

ПИШЕМ ТИ КАО СЕБИ

Ти си мој мир далеки! Остала иза земаља, градова, равница, ријека, друмова, иза планина, хумова...

Ти си недоречени

и недовршени

цјелов и печат измрцварених, тупих удова.

Прсти дрхте, у врелини се купе. Из мене врисак шиба у даљину што ти сада, усамљена, радиш кроз ову пусту вечерњу глувинуг

Можда и нијеси више жива

или можда ја више не постојим.

У крњим, сломљеним огледалима тиња мој лик. Да ли још дрхте твоје очи тихе загледане у мене и у наш знани видик> Е Или ти само блисташ у мојим сновима

као на сликарским платнима свјежи портре, или те дах прољећа дозива у мени,

мами твој смијех мили У

као пљуштање шумског кладенца

кад смо некад заједно били...

Видиш ли, мој миру изгубљени,

да нам је живот био несталан, кратки траг.

Ко је икада могао и вјеровати ЛЕ да ће љубав наша постати разбијени крчаг. 1

П

Прољеће између облака помаљг лице, дахови његови бујају,