Naša književnost

442

Наша књижевност

куљају... Ми стојимо као изгубљеници

_ под шаторима у туђинској ноћи

који као мјехови хупче, љуљају.

Над нашим главама неизвјесност и бједа,

зарђала жица и цокула тупа.

На кругу, у казанима, црпа супа и тупост људе главу о главу лупа.

Као израслине ружне

шатори на киши чаме...

Нит су снијези, нит су лабудови, већ су приказ смрти саме.

У њима као у кошницама кипе, вре пасје ноћи и дуга, гладна полодна амбисају се празна стомечна дна

људи насабијаних

као срделе... < __ Живот се увукао,

шћућурио

на смрдљиве, ушљиве рестеле.

А ти живиш у мојим сновима као живот и као право цвијеће. Руке моје већ нестају, тање,

руке моје као блиједо грање.

Ово је, сестрице, теби писмо

ове врсте неразумне и сиве,

оно теби никад неће стићи,

ове ријечи које, ето, и још живе. Ове ријечи што као пулс туку

у дубинама својим живот значе, у своме глувоме, џустоме хуку. |

Адресе твоје немам, нити знам гдје си на свијету. Ти живиш, за мене, у пољима и у биљу..