Naša književnost

Коло на Теразијама “ | 457

Шта, молим Старољ свему сад је крајг И да смо, ето, једнаки свиР = Да, старо се никад повратити неће,

али ни једнаки никад бити ми!

Ослушните боље:

Ти ланци збачени

још чувају звонки жиг ропства и срама, чувају га бразде

по нашим рукама =

и — погледи ваши мржњом замрачени.

Стрелишта, логори,

мутне млаке крви, -

а ми, погледајте, поред свега — живи! Да пресвисн'о не би

прву вазу смрви,

пригуши језу

и врат свој искриви —

ал слику нећеш одагнат' с очију,

јер ми смо у њој

ево, живи! живи!

Жар нашег Октобра,

дах полетног Маја,

целом земљом зажди један вигањ рада. Пред светлог ковача, из теме очаја,

у бескрајном низу излаве поворке, теку улицама распеваног града.

Слободи што грува

снагом експлозива,

срушених кумира отсјава пожар. Новом дану,

с вером седам офанзива,

старе песме носе сан векова на дар.

ЏШујеш, — кавал збира разасута стада,