Naša književnost

458

- Наша књижевност

кроз сутон поток искри од паслика; мирис горобиља,

простирку ливада

разастиру звуци врх прадскоћ плочника. Ал' на ваше срце

за те чудне ствари

одавно су тешке памакнуте резе; оно још само звук метала памти. Све друго - с = радост прве“ развигоре,

вечерњи немир,

нежни шумор брезе —

допре ли до вас, осветом запламти.

И поглед вам бежи од кола у лету, зеницу гаси мржње модра скрама. Но, залуд!

Ти звуци расту ко свитања.

Не завесе,

окна, зидове просјава,

на тепиху гори, букти на паркету

звучни слап одавно чеканих питања.

Зар гоч гони маглу јутром из долинег Зар та, фрула кликће на свадби првенца» Кб ударци длетом,

као прасак мине,

сваки њихов акорд у клисури кућа гранитне зидове речима засеца.

У два гласа градом дрхтаји двојнице

одјекују причом пустошених села...

Чврсти обруч шака

"на глави што прска

никако да смири дамар слепочница. Да л излазу поћи» Не, тамо су они!