Naša književnost

Хреника | - ј 485"

јармом или ће га освојити турска војскаг Према замисли Станиславског, у олујној коћној сцени, Кипрани очекују ослобођење, приправни на побуну а млетачка посада стрепи од ропства.

Судећи по извесним детаљима, редитељ Милошевић имао је у рукама „План“ Станиславског док је радио на постављању „Отела“. Чини нам се само да га у довољној мери није искористио. То не значи да је требало = слепо ићи за „Планом“, који уосталом није ни завршен, али, кад га је редитељ већ имао, могао је брижљивије да га проучи, целисходније искористи, | и тада свакако не би олако избрисао прву сцену на Кипру. Сем тога, проучавање једног таквог студиозног плана за инсценацију неоспорно би му помогло да џи многа друга места у режији свестраније испита и продуби. (Сцена с Касијовим пијанством морала би у сваком случају озбиљно да се ретушира.) 5

Глумци, нарочито појединци, уложили су највећи напор да одговоре тешком задатку. 5 ;

Љубиша Јовановић истакао је У улози Отела племените црте његовог карактера. У сцени када Јаго, у башти дворца на Кипру, први пут сипа кап по кап отрова у црнчево ухо, Љубиша Јовановић дао је-неколико једноставних, озбиљно простудираних и дубоко потресних сцена, И у даљем развоју трагедије, када га његов снажни глас, каткад форсиран, није заводио, осећала се поштена намера Љубише Јовановића да кроз упрошћену, искрену игру, избегне шаблонско тумачење једне тешке роле.

У алтернацији с Љубишом Јовановићем улогу Отела тумачио је Миливоје Живановић. Сав од вреле крви и меса, као рођен за Отела, Живановић је ушао у своју ролу снажно, стихиски, Кроз такав начин прилажења роли, дао је он неколико заиста беспрекорних, узбудљивих и људских сцена, Али, губећи каткад контролу над собом, имао је и падова.

Улогу Јага креирали су у алтернацији Раша Плаовић и Мата Милошевић.

Раша Плаовић, велики мајстор гласовних могућности, створио је од Јага више злог и хладног „резонера“, каткад хамлетовски медитативног, него безобзирног ренесансног војника-најамника, макијавелисту кога распињу неиспуњене амбиције, авантуристу демонске енергије. Неколико Плаовићевих сцена, нарочито када Јаго говори а рагје, деловале су сугестивно својим згуснутим, унутрашњим интензитетом. С Плаовићевим тумачењем Јага гледалац се не мора сложити, али је неоспорно да његова игра претставља лепу уметничку целину,

Неуморни позоришни радник Мата Милошевић —- коме је додељена заиста претешка дужност, скоро немогућна, да истовремено, режира једно велико Шекспирово дело и да у њему креира једну од највећих улога пришао је Јагу, рекао бих, као некој врсти патолошког типа који прави интриге само зато да би се занимао. Тиме је његов Јаго изгубио од монументалности, а Јагова кривица изгубила у значају.

Дара Милошевић, џи поред свог вишегодишњег искуства и изразитих глумачких способности, није могла да оживи светли лик Дездемоне. Млада глумица Нада Касапић, која је ову ролу имала у алтернацији с Даром Милошевић, изишла је на сцену, иако још почетница, са свега неколико проба.