Naša književnost

| пегама

46 Књижевност

Дрво то силно ПА је земљу и воду сву је испило, само да му за једну ноћ заруди плод. Како је пред свитање све пусто: ни капи воде за жеђ, ни шаке земље за гроб!

Ах, зора кад дрво посече и с крша му се збрише сена, остаје ми небо празно и земља сва изједена.

Ноћ.

Али сутра када ми. с очију небо, преплашено од бу јева прне, устаће крај мене човек, силнији од неба и ноћи ове црне.

(Када је сванула зора изнад Дурмитора.)

а

По чемеру где голет ниче место Траве и хлеба не тумара с вучицом вук него човек и жена, О, где ће да дигну кров између главе и небар

И стоји нада мном зора у небу остављена,

и стоји преда мном жена тиша од нНебеских ведрина, и стоји око мене тишина која не носи мира,

и стоји преда мном човек. Уз ватру он се свије

и будну рану у себи не престаје да дира.

Зашто од неба јутарњег и тог човека не могу да склопим очи!

Ко боље од Звезде Данице и од Сунца познаје,

ко пре њих устаје

да види глад и силину, |

ко пре јутра попије млеко, модро и густо, са дурмиторских катунаг

О, тврђи су ови људи по стењу, што трле, што гину и што се дргчом диче, |

љућа је њихова буна,

небо, « з

од грома твога, од твојих и ЛИНСКИХ муња!