Naša književnost

Три песме | 47

Даље од киша и облака твојих стигле су њихове руке, што рију земље и мора, и воће гаје, и шуму руше. До на крај бела света над радом су се дигле!

Само су овде пале:

место да месе стење

и да га једу

— на коленима су остале.

На ветру и у глади, под Сунцем, оне се на прагу лење.

Ноћу, крај будног тела — док ветар кроз слеме душе мртве се руке суше. |

(А онда је дошао дан.)

Какве су то кише удариле с неба, и лиле, лиле, Земљу да потопе! Какви су то ветри тукли, воде да узбију, свет да однесу!

О, кише, кише све су опрале

и, ветри, ветри, све сте понели,

и земљу, твар живу сваку, и мрава, све звуке, и сва биља.

Кише и ветрови, куд сте, без циља, сва блага земаљска однели»

Од небеских вода само се још потоци потоњи на дну клисура | ; - сливају:

бистри, немају шта да исперу.

И грлица птица између Земље и неба лети,

ако на раме моје не слети

целу ће глад ову и жеђ морати да прелети.

Ах, ветар, ветар да дуне, Земљу да преврне!

Да изврнути над нема заплове понори ови и све, све ове горе,

а небо да се спусти, па људи и стада пољима његовим равним да се размиле!