Naša književnost

90 5 ·_ Књижевност

гао извући из прогонства и доћи опет до слободе и положаја,

кад што је то бивало са другим везирима. У његовом случају

прогонство је значило крај свега, споро, ружно и недостојно

скапавање. М за њега Није могло бити двоумљења да је боља од

тога прека и добровољна смрт. По суштини свога бића насилник и мучитељ људи, он нит је могао више да живи без насиља над

другима нит је имао снаге да га сноси над собом.

У марту месецу стигао је нарочити изасланик из Цариграда, са ферманом: да је на Босну постављен нов везир а да Џелалудинпаша треба да преда управу земље Ћехаја-паши, да се повуче у Једрене, и да тамо чека даља наређења.

Изасланик му је усмено саопштио, као сигурну ствар, да ће бити наименован румелијским валијом и послан да угуши побуну на острву Мореји, и честитао му на томе. Све је то изговорио брзо и механички као научену лекцију. Џелалудину није било тешко. да нешто пићем, нешто митом измами од изасланика признање да му је нарочито наређено да то каже везиру, а у Ари је за румилијског валију већ наименован други човек „јаке. руке“. Дакле, клопка. Тада је Џелалија схватио да је наступио пресудан тренутак и да је овај Травник последња тачка на свету до које су га довели његови и њему самом непознати нагони.

Тада се могло видети колико је Џелалудину била блиска мисао о Смрти уопште, па и о својој рођеној, колико се био сродио с њом.

Пажљиво и савесно је написао "тестамент и поделио све што је имао својим сарадницима и помоћницима, крвницима као што је и сам био. Издвојио је лепу своту новца за турбе које ће саградити над његовим гробом, предвидео је све и најситније трошкове око укопа. Оставио је и натпис који ће бити урезан на његовом Пад И камену и који је почињао речима курана: „Он је жив и вечан“. Своју богату збирку калема, писаљки од трске, спалио! је сам, ла све један по један на ватру која је тих последњих дана медеца марта горела у његовим собама исто као и усред зиме. За све то нико у вароши није знао, исто као што нико није знао ни могао наслутити да је своме писару Омер-ефендији оставио Диван стихова, скупоцено ' калиграфско дело. У тој збирци биле су исписане дридесет и две најлепше песме персијских и арапских песника и у тим песмама све се | (сјало. и орило од ружа, зумбула, вина, девојака, чесама, фрула и