Naša književnost

74 Н - 5 . - · Књижевност

вању џи зближавању уметника _ појединих република, који су, кроз другарску сарадњу, вршили драгоцену размену уметничких искустава, већ су омогућила и публици да упореди уметничке резултате своје драмске трупе са постигнућима до којих су дошли позоришни колективи других република. Како за уметнике тако и за публику оваква гостовања значе много: глумац

упознаје дух друге средине, проверава пред њом своју игру, упознаје се са.

њеним реакцијама, које му могу послужити као коректив, а публика стиче сазнања да се једно дело и једна рола не морају увек приказивати дословно онако како је она навикла да их гледа на својој позорници. Тако схваћена гостовања, продубљујући идеју да уметност „појединих република припада свим националностима“, могла би корисно да послуже, ако би се плански организовала и спроводила, решавању једног крупног питања: правилног приближавања народних слојева позоришној уметности и позоришне уметности народном гледаоцу. Она би свакако допринела културном издизању публике, развијању џи изоштравању њеног укуса, подизању њених умет_ничких захтева.

Таква гостовања добиће једног дана још потпунији значај када наша позоришта буду имала на репертоару домаћа дела која ће нашој новој публици непосредно уметнички проговорити, кроз нов глумачки израз, 0 њеној великој прошлости и светлој садашњици, о Народноослободилачкој борби и послератној изградњи, о херојима из рата н јунацима рада.

И критици гостовања помажу, јер јој се, као џн публици, стварају могућности да пореди, да одмерава и да уједначује свој суд, да га евентуално, после нових искустава, коригује.

Разуме се да те претставе не могу ни издалека бити довољне ни за приближно упознавање читавог једног ансамбла, још мање за доношење дефинитивнијег суда о уметничком раду сваког појединца. После две претставе у обзир долазе само најопштији утисци.

: жжЕ

Загребачки колектив понео је на гостовање Шекспировог „Отела“ и Крлежине „Глембајеве“, два дела која је београдска публика видела после ослобођења на својој сцени у тумачењу чланова београдског драмског ансамбла. Већ сама та чињеница гони на поређење.

Загрепчани су од Шекспировог „Отела“ створили велики спектакл раскошних боја, богато осветљен. Београдски „Отело“, не много укусно одевен, у тешком декору без јединства стила, углавном лоше осветљен; морао је да изгледа скромно, скоро сиротињски, пред толиком ) Бао боја, у јарком 'осветљењу свих рефлектора.

Редитељ Тито Строци пришао је Шекспиру преко сцене, Мата Милошевић кроз књигу. Строци, занесен ефектима позорнице, заборављао је каткад текст; Мата Милошевић, задубљен у књигу, губио је често из вида

сцену. Док је љубав према декоративном на махове одводила Строција У

стил режије великих опера, дотле је Мата Милошевић, наднесен над текст, остајао неодлучан при помисли на (сцену.

| Х | 1 “