Naša književnost
Хроника _ = - 95
И један и други редитељ имали су у рукама недовршени план Станиславског за режију „Отела“. Само док је Строци у њему тражио мизансцену, општу линију режије, могућност за распоред маса, за динамику, дотле се Милошевић (скоро искључиво заустављао на психолошком изграђивању Шекспирових јунака. У завршним сценама, које Станиславски није стигао да обради, Строци, ослобођен туђег режиског плана, још више је претворио сцену у велики спектакл, још више унео динамике у игру, још већма разиграо глумце, па је и Дездемону, пред смрт, подигао с постеље и нагнао је
· да се витла по позорници са разјареним Отелом, а Милошевић је кренуо
у супротном правцу, брисао све оно што му се није учинило најнеопходније за развој радње, упрошћавајући каткад до сиромаштва и режију џи глуму.
7
Редитељ Строци повукао је за собом, за својом концепцијом, читав
ансамбл.
Темпераментно џи импресивно, загребачки глумац Емил Кутијаро, коме је, у току проба, услед изненадне Дујшинове смрти, додељена рола млетачког црнца, истакао је у Отелу пре свега, рекао бих, његове „расне“ особине. Кутијаров Отело — то је темперементни јужњак тамне пути, Мавританац или Абисинац. Његово је тело еластично као у звери, његови покрети жустри, јужњачки, Строци му не да ни за тренутак да мирује, него га час баца на под, час пење на столицу и диван, игра се с њиме по целој позорници. Талентовани Кутијаро реализовао је на живописан начин Строцијеву концепцију млетачког црнца, која истиче у Отелу његову скоро безазлену инфантилност и љубомору јужњака плахе крви, а запоставља ренесансног кондотијера, његову племенитост и велико поверење. Међутим, зар трагедија није баш заснована на узвишеном карактеру племенитог црнца, кога уништава љубомора и од хероја ствара убицу и самоубицу 2 |
Божена Краљева, као Дездемона, показала је велико мајсторство своје глуме, прелазећи каткад — свакако по Строцијевим сугестијама, а он је читав низ година режирао опере — у јако подвучену, скоро оперску. стилизацију. | | у“ | ПНЕ | “Еј
Вељко Маричић није успео кроз своју спољашњу и до крајности једнострану глуму да изваја компликовани лик ренесансног пустолова џи макијавелисте Јага, =
КУН ЗНЕЗ
На другој својој претстави загребачки глумци играли су. Крлежине „Глембајеве“. Али док се у приказу „Отела“ стално осебила једна чврста рука која води глумце и радњу и даје печат целој претстави, у „Глембајевима“ тога није. било. Смрт Дубравка Дујшина, који је некада, пре рата, дао у улози Леона једну од најбољих својих креација, а после рата, веруЈући да је остарео за ту ролу, покушао глумачки да оствари банкара Игнаца Глембаја, та смрт свакако је знатно утицала што приказ Крлежиних „Глембајева“ на београдској сцени, у тумачењу загребачког ансамбла, није сачувао ону хармонију коју је несумњиво имао на премијери У Загребу.