Naša književnost

442 - > = Књижевност

— Залудела је она за њим!

= Ја то аад чујем, — рече муж и озбиљно се замисли.

= Видиш да се све наопачке изокренуло: бопате беже за гољама, јер гоље ти данас суде!

— Онда боље да је сахраним! — узвикну Јеротије тако да се то могло чути и у соби, па а е Жена га запржа да не уђе у собу, говорећи:

= Нека је сад, остави. Рећи ћемо јој кад нам дође згодно.

= Дођи де овамо; Брано! — ипак позва отац.

Бранка уђе наизглед спокојна, но с притајеним узбуђењем у срцу. Родитељи је дочекаше упорним, презривим погледима, и док де мајка стаде удаљавати посматрајући је испод ока, отац се маши руком за прслук.

— Хајде да ми купиш дуван, — рече и строго и прекорно, као што се говори детету кад заслужи батине. — А после ћемо да разговарамо! — додаде не без претње.

Кад изиђе из капије, Бранка одахну.

Када не би било Радоње, и када би она имала 'ану памет од пре рата, свакако да би, можда пре свих младића у селу, помишљала на Драгића. Када је малопре пројурио на коњу, то јој се помало и свидело, али је обетила и неко сажаљење према томе младићу. Сетила се оне конференције и Драгића, који је, не осврћући се на опомене, стално гунђао; зајапурен до ушију, понављао је једно исто: „Јест, јест, — ђавола! А-ха, — ђавола!“ „Доста, не причај више!“ — плануо. је Лекин син. Снажна Драгићева песница избацила га је за читав педаљ увис. ОН је затим почео да се туче са свима, не увиђајући да је немоћан.

Бранка је жалила што је он тако тврдоглав и луд.

Али она још није знала шта мисли Радоња и да ли је воли онако као што она њега воли. Било је додуше тренутака када би му из очију прочитала да је воли, али све је то било као кад муња блесне и опет се све замрачи. Једном, без икаквог повода, рекао јој: „Твој отац је кулак.“ То је изговорио јетко и са извесном мржњом, али у њеном срцу те речи су значиле нешто друго: њему је било жао што их та ствар раздваја, што му другови пребацују за његове везе с њом.

Да није тога, кеко би била срећна!

Име кулак, којим је сад обележен положај њеног оца, претстављало јој се као нешто погрдно и она је често осећала стид због тога.