Naša književnost

Свадба _ - 443

У њеним очима нико није могао бити раван Радоњи. Све што је,чинио, сна му је одобравала. На зборове је одлазила да га види и да чује када св устане да каже своју реч. Тада би се подизала на прсте и, устрептала, помало бледа, устављена даха и уста отворених као риба, пратила нетремице св аки његов покрет, слушала не схватајући сваку његову реч. Она тада ништа не би видела сем · њега, сем његове косе и очију, које би живо лутале по збору.

Она није знала шта више воли код њега: да ли то кад говори на збору, или оно кала мирно, са осећањем сигурности у себе, слуша распру својих другова; или када узима реч да разјасни оно око чега другови нису могли да се сложе. Све то што је опажала у вези с њим и што је волела, стварало је у њеном срцу јединствену слику о' томе младићу, слику снаге и величине.

Али ипак, изнад свега тога стојао је призор када га је, по његовом повратку из рата, видела како бритвом деље врх некаквог прута, не обраћајући ни на шта пажњу и сав заузет послом који ради. Та слика, у којој је она нашла све што он има и што се после само потврдило, тај први утисак о њему дубоко је покренуо њено срце, а он, као да је то знао, и даље је свуда носио своју 1: И свуда је налазио по који прут да деље.

Силазећи низ стрмину пута, који избија на механу и сеоску задругу, она се са осмехом сећала Драгића и његове трке с коњем. И сада јој се те две слике, Драгића на коњу и Радоње са штапом који деље, наметнуше једна крај друге, и она са страхом помисли да би отац могао своју намеру и да оствари.

До јесени се дакле мора с њом решити ово или оно.

Усред ових мисли, и узбуђења које је беше захватило, она се изненади кад виде Радоњу, који јој је ишао у сусрет. Сигурно иде некуд у агитацију, — или је пошао овуда да би је срео Гледао ју је право у очи и још са даљине рече:

=— А ти не оде код Илинке за течај.

— Отад ме није пустио. Не дам, вели, да линзаш по селу.

— И ти си га послушала» Ако, ако, само ти слушај њега. Далеко ћеш да отераш! Е моја ти! Луд сам ја што сам теби дао тај задатак. Ајд здраво!

Он пође, па се оаврну. Поглед му се задржа негде више њене главе, у правцу механе. Доле на путу стојао је Драгићев отац, који их посматрао и који, чим се и она окрену, настави овој пут.

— Сад си пропала! — рече Радоња с неким особитим задоВољствоМ .