Naša književnost

446 5 = ; Књижевност

сиђе. За њим се испе један од људи, скиде капу откривши своју кратко шишану проседу косу, па стаде да говори.

= Ми смо се свде скупили, — говорио је, — да видимо шта треба и какав план да направимо за наше село. Треба ове путеве дотерати да блато не тазимо; и нову школу, срамота је да наша деца уче у оној страћари; и доста кућа, да не станујемо којегде, и. једна задруга да се подигне. Све то нама треба, браћо и другови. А како ћемо него да направимо план и да засучемо рукаве, .

Код ових речи разлеже се живи пљесак.

— Обданиште ниси споменуо! — добаци један сељак.

= Полако, другови, све ћемо да претресемо, — настави говорник, али се његове даље речи изгубише у жагору. Он не чекаше да се стиша, већ настави да говори, упркос све већем жагору и све чешћим упадицама.

Радоња, који је дотле озбиљно слушао гледајући у народ, по-

диже очи према говорнику. Био је замишљен, као да нешто ослушкује. __ _Убрао се све стиша и опет се зачуше глатке речи говорникове, који тек сада поче надуганко да излаже. Бранка је с нестрпљењем чекала да се Радоња попне на говорницу, и да је види. Кад год би погледао у народ, она би помислила да то хоће.да је види, те се издизала на прсте. Али он ју није видео.

Говорник опрезно сиђе са ограде, пошто свај говор заврши клицањем, на шта му маса одговори пљеском. Тек што је пљесак почео, Радоња је стојао на говорници. Сетивши се у том часу Драгића, Бранка помисли да он никада не би смео да стане овако пред народ, и да му говори. Радоња јој изгледао сада још већи, још недостижнији но што је био.

Пљесак, којим маса отпрати првог говорника, сада се разлеже свом снагом, помешан са узвицима, с поклицима. Бранка је махала руком, цичећи и смејући се. А када он проговори: „Другови! , она устрепта. -

Није пратила оно што говори: она је само учествовала у одушевљењу, највише се одушевљавајући од свих. Радовала се часу када ће му се приближити, да је види и да му каже како је, ето, дошла, како је утекла испред очију оца, иако Је он стражарчио на клупи пазећи је да не оде.

Још се збор не беше ни завршио, кад Радоња, праћен неколицином младића, похита некуд испред свих осталих. Бранка потрча