Naša književnost

39

над њим и види како га Вања стално прати погледом, и воли све више Вању, а стрепи за њега због Немца. Али, сигуран је, нико не зна за Вању осим њега и Мате, а нико није могао да помисли да је руски војник ту са њима. Два пута је премро Крле кад су у подрум спет ушли Немци, али они нису ништа тражили, већ изгледа да су дошли дамо зато да потсете да су још ту.

Увече кад легну да спавају на даскама, прво је Крле, па Вања и онда Мате. Вања увек пребаци руку преко Крла кас да му је стац, а Крле срећан као дете. Цео подрум је говорио о 'умиљатом и глувснемом младићу, некако се наметнуо и сви су морали да га запазе, иако су сви имали много својих сопствених брига.

Треће вечери водила се дуго борба, чуло се надалеко урлање и осећао ужасан дах који мори, руши. Сви су чекали да се сврши. Одједном завладала је тишина, потпуна тишина, нису пиштали ни меци. И кад су легли Вања, Крле и Мате, одмах су заспали тешким сном.

Карбидска лампа чкиљи, гаси се; сви спавају, нема ко да о6нови воду. Одједном чује се неки туђ глас, речи оштре, претње, па се претвара у вику, неко се буди и слуша. Чује- сасвим лепо руске речи, посвке и проклетства Немаца. Ко те говори2 Загледају, праже и — виде Вању. Крле спава дубским сном, Мате исто тако, а Вања виче, урла и прети неком. Вања није нем, говори у сну руски.

Кад се Крле тргао, било му је све јасно. Вања је још спавао и Сорио се у сну са Немцима. Над њима некслико људи, а тамо даље сви седе и гледају у њих: никс ништа не говори, нико чак и не плаче, али Крле им види лица и очи, све прекрио неми ужас. Сви знају да је Вања руски војник кога су Немци тражили, и да су Немци рекли да ће све стрељати где нађу руског војника, ако га сами не пријаве. Обузе Крла ужас да не ода неко Вању, па шану Мати, који се већ дигао, да стане на врата и да никога не пушта напоље. Вању је вукао за руке, ноге, главу, дрмусао га и најзад пробудио. Хтео је да Вања не сазна ништа, а све очи биле су упрте у њих и Крле је осећао страх, ужас: срце му се стезало, смањивало се као зрно проса, па се после ширило, ширило и било велико као цео Београд. Али стално нешто ледено у њему, а око њега века празнина.

Вања сањиво гледа, тражи погледом Мату, а Мате нема, А Крле види како их гледају све очи, на њима су стално, и Крле се боји: наићи ће Немци, неко ће га одати, И све му постаје споредно,