Naša književnost

40 Књижевност

само Вању да сачува. Вања је слобода. Вања је сад оно што Крле највише воли, Вања је све.

Људи шапућу тихо, нечујно: види Крле како прилазе један другоме, сагну главе и говоре, па онда климају главама. Штрецну Крла: издаја. Па скочи као луд и потрча до Мате уз степенице. Мате стоји, никога нема; напољу мрак и језива тишина, ништа се не чује.

— Никога не пуштај, никога, — цепти Крле од ужаса да не одају Вању. — Не бој се, — уверава га басом Мате, миран и сигуран. —

Нико не може да прође крај мене.

Крле гледа у мрак, ништа не види, и осећа како ово све траје вечност и никад неће да се сврши. Мате миран, а Крле дашће, дашће, трчи се.

— Не бој се! — каже му Мате.

— Не бојим се, али ме страх за Вању. Мој живот није ништа, али његов, — и Крле застаде, нешто му стегло грло.

—- Док сам ја овде, неће нико изићи ни ући, — каже Мате мирно и сигурно.

Крле стоји још неко време, па силази доле. Издалека чује кукњаву и што је ближе она све јача и језивија. При светлости карбидске лампе у разним крајевима неколико жена пригушено кукају, лупају се у груди, чупају косу, а људи, жене и деца око њих, труде се да их смире, моле их, преклињу. Поред зида гомила људи и жена у неком окамењеном ужасу седе и гледају у Вању, који лежи наслоњен на лакат, игра се сламком, и ништа не види. Крлу се срце смањило, постало зрно педка. Гледа га Вања, очи му плаве и осмех у њима, а Крле седа полако, бојажљиво крај њега, страх га. Стрељаће Вању ако га ухвате. А куда сад могу да беже из овога гроба» Боље да су остали на тавану, могли су да се крију по крововима, да се увуку у димњак. Вања се осмехује Крлу својим плавим очима, а Крле би се заплакао.

Опет поче тутњава, као да долази из саме земљине утробе; тресе се земља, угиба, а зидови дршћу. И све је јаче, па на махове чује се сасвим близу узвик, као да земља лаје, урла.

Крле оживе, срце му се рашири, испуни груди, па обухвати све. То су наши, наши. Нападају. Сад ће да се пробију сигурно. Ослободиће Вању, ослободиће све. И више се Крле не боји, јури горе Мати који гледа како у ноћи крешу муње час мале, ситне, час велике. Тутњи ноћ, а ништа се не види осим румених свитаца што се