Naša književnost

РУНИНРУ У а

126 Књижевност,

Ту је дежмекасти лик немачког антифашисте Герхарда Ајзлера, који је две недеље пре нас напустио Тринидад. Он са осмехом поздравља новодошле, сав кипти усиљеном шалом. Циљ пута исти му је као и наш — Мексико. Али му Американци неће дозволити излаз. А пет година касније, они ће га оптужити да је као агент Коминтерне нарочито зато дошао у Сједињене Америчке Државе да тамо организује Комунистичку партију... и повлачиће га по свим могућим судовима.

Ту је Енрико Кастро, бивши мајор бразилијанске армије. То је мали, нежан човек, кога нико не би сматрао официром. Овде, на

Елис Ајланду, он ће нас учити шпански језик — „е! сјауе! — сви ви знате песму „Сјауе! гејо“ — то је каранфил“. Он се у Шпанији б6орио на страни републиканаца. Довољно да буде зрео за — Елис Ајланд. ђ

Ту је Чанг, кинески студент и кандидат за протеривање. Он је заточен већ прилично давно. С њим се упознао још Егон Ервин Киш, који је овамо доспео пре седамнаест месеци. Тако Чанг проводи своје дане овде, место на универзитету. Чанг је, наиме, под страшном сумњом да је непријатељ Чанг Кај Шека и јапанских уљеза.

Ујугро трећег дана изведен сам пред суд Елис Ајланда. За повишеним судским столом седе три судије у полициској униформи. У малој судници само ја и тумач. Ни публике ни сведока.

За шта одговарам пред овим судом2 Нема оптужнице. На америчко тле досада званично још нисам ступио да сам могао да се огрешим о законе земље. А на улаз ми даје право исправна виза издата од америчког генералног конзула у Марсеју.

Претседавајући ме позива да дигнем десну руку и да се закунем да нећу казати ништа до само истину. Оклевам један тренутак. Осећам како ми дрхте руке, што је код мене нормална појава, која се појачава у часовима узбуђења. Ако дигнем руку, помислиће ова тројица да се бојим. Настојим, дакле, да сведем дрхтање на најмању меру дижући руку не испруженим већ савијеним прстима.

Претседавајући скочи као опарен. Он заурла тако да сам као ошамућен. Тек после извесног времена ухватио сам смисао тих гласова, који је био бесмислица: „Крајње ли дрскости!“, одјекивало је његово урлање, „како се усуђујете да поздравите један амерички суд на комунистички начин.“ Сад разумем — они моје скупљене прете сматрају поздравом црвеног фронта.

Бура се стишала, грмљавина је прошла, почиње саслушање. Саслушање о чему2 Ништа мање него о читавом мом животу. Овај

ПА МИ ЕТ НА Ра њи НАС а Пра а а ер и