Naša književnost

а умру ан

| |

О: старим и младим Памуковићима

и помаљао се, сада као момак Маријан. Игра је, као нека проба на позорници, отпочињала поновно. Петар је тапкао у месту, изигравајући коња који под њим поиграва и затезао узде на притци под собом. Дечак му је прилазио, држећи руке као да у њима нешто носи, откопчавао замишљено бисаге и опет их закопчавао. За то време мали Петар је јахао на својој мотци као на најбољем коњу и високо, необично високо уздигнуте главе, гледао негде низ Миљацку куд га води пут у свет. Мрштио се од нестрпљења. А кад је све било на свом месту, он одозго, сасвим одозго баци само један поглед на тобожњег Маријана, одмахну му немарно десном руком: „Ајдее!“, ошину притку под собом и потрча низ улицу. На темену му је стршио оштар прамен непослушне косе.

Онај дечак, што је играо Маријана, стајао је на капији збуњен, не знајући каква је његова улога даље.

Све је то гледала Невенка, склоњена иза прозора и све дотле као занесена. А кад се дечак изгуби иза угла, она се трже; прође је оштра јутарња језа. Дође јој да виче за њим. Сад јој тек постаде потпуно јасно у свести оно што је видела. Узнемири се, уплаши, скочи. Хтеде да потрчи доле пред капију, и тек тада се сети свога стања (била је у деветом месецу трудноће) и остаде у соби, али је она језа није напуштала.

Кад се, после једног сата, нашла насамо са сином, положила му је руке на рамена и упитала га каква је била оно игра. Дечак је нагло поцрвенео и, оборивши очи, ћутао. И на сва њена настојања да призна и каже каква је била игра, он је само поново црвенео и са сузама у очима гледао устрану. У том његовом држању, које се понављало у свим сличним приликама, Невенка је налазила нешто тешко и увредљиво по себе и злослутно и опасно по дете. Не могавши извући из њега ни речи, она га изгура из собе, уз пригушене прекоре, и оставши сама заплака се, како није одавно.

ИВО АНДРИЋ

у Да

ЈУ а

Нуе ин меча оу