Naša književnost
У ВОЗУ, НА НЕПОЗНАТОЈ СТАНИЦИ
Притисла ноћ, мокра тегобна — тежа од сна недоснулог,
тек писак локомотиве кроз ткиво њено прошиша.
Да ли сам и ја незнани путник кроз даждовну ноћ ту мрчавну што љубав земљи и ријеч топлу нечујно крчми у себи негдје, негдје
измеђ Београда и Ниша»
Да ли то зори јутро и дах ме земље запахне
— тиња, тиња, тиња жудња За откосима меким далеким, за росом на попаску, за лежајем на младом плашћу,
за вјетром у жутом храшћу>
Понијех воћњаке у оку и плахе ријеке Босне,
знам, чини ми се, сва села од Дрине па до Стублине! И Прозор у пламену, и Раму пуну љешева,
и пусто Гламочко Поље гдје цвиле раја од невоље; ех, понијех у срцу ломне ми драге Пјешивце, беранске сокаке, вирове Лима, зелене зелене живице, и тугу Глине, и млаке пејзаже Баније
— куд стопа моја земљом газила није!..
Расту ли крила> Никла је трава утрином,
нед згариштима мрким забијеле шиндре јелове. Минеш ли цестом, прођеш ли црквином — Глином гдје ли је пустош, куд су разњели болове»
Па да не волим ту земљу, ширине њене, и благост њених даљина, димњаке-заставе, лукове нове, све то што живи и пјени,
ту Србију журавих брјегова, Загорје, слан мирис мора немирног, — све то што брижди смијехом крај мене, у мени, у мени,