Naša književnost

Наши Па Иси з- = 171

Марин Франичевић указао је на извесне појаве формализма и застрањености у појединим књижевним радовима објављеним у нашим часописима. Читалац је начуо да се говори о штетности тих појава, могао је и сам доћи до сазнања о тој штетности, али је дужност часописа да те грешке које су и редакционе продискутује, да о њима јавно говори, да о њима упозна и писце и читаоце. На писца има великог дејства реч изречена у штампи. За читаоца та реч је путоказ, утврђивање мишљења или рушење заблуде. А -заблуда има то дејство да не мирује, да се укорењује жилама које се не дају више лако ишчупати кад време баци на њих своје наслаге. Критика ће благотворно деловати и на писца и на читаоца ако изнесе објективно, непристрасно истину о делу. Опортунистичко иступање књижевне критике према писцу увек донесе више штете него користи и писцу и читаоцу. А опортунизам у критици налази се

1 у бекству у фразе од одлучног, слободног, самосталног критеријума, бекству од директног, конкретног мишљења, оног које полази право у срж ствари, оружаном убедљивим разлозима и аргументима. Часопис мора деловати и на уздизање критике (не само књижевне, већ и позоришне, музичке, сликарске). А деловаће ако је прожет идеолошком зрелошћу, чврстином и снагом, ако је његов став према савременој књижевности, њеној улози и задацима, јасан, одређен и стваралачки активан, ако је од себе одбацио сваки утицај академизма, естетизма, свих остатака буржоаске уметничке прошлости.

Франичевић је са правом говорио о уском кругу сарадника по часописима као о негативној појави за развитак часописа, а тиме и развитак књижевности. Часопис постаје једноличан ако се исти писци понављају из броја у број. Он губи и своју историску намену да уводи нове даровите снаге из народа. у литературу. Писци улазе у литературу, у први дотицај са читаоцем преко часописа. Но ово увођење нових писаца, који нису само међу младима, морало би помоћи удружења књижевника преко својих секција у раду с кандидатима, културно-просветне организације које су с народним масама у непосредном додиру, затим и локални књижевни часописи који би морали бити у већем броју. Издавачка предузећа по републикама су стајала као и часописи без неког организованијег плана у погледу потстицања стваралаштва савремене књижевности. Уређивачки одбори часописа и руководства издавачких предузећа морали би показати више покретачке снаге,