Naša književnost
Ми 45. ИЕ
188 Књижевност
Узалуд је Радован бацао на њега грумење земље. Кроз лавеж Шарова гласови су бивали све јаснији. Разабирао је већ и људске кораке и каскање коњских копита.
— Није војска! — закључио је. Међу мушким чули су сен женски кораци.
— И ово су избјеглице из Босне!
Накашљао се и лупнуо стајским вратима, као да је одатле изашао. Онда је загаламио на пса:
— Мир! Шаро! Мир!
Бацио је на њега прегршт камичака.
— Марш на лијегало!
Шаров се ушутио, али је немирно тапкао, њушкајући ваздух.
ЈЂуди су за час престали да говоре, а онда се огласио мушки глас:
— Домаћине! — 'Ајте напријед! Јесте ли избјеглице» — Јесмо, брате, — јавио се промукли баритон и одмах упитао:
— Стигосмо ли на границу2
— Још мало. Одавде до границе има пола километра.
Радован им је пришао, поздрављајући се.
— Запалите! — понудио је кесу са дуваном.
Људи су за тренутак стали, а дуванкеса је ишла из руке у руку.
Радован је гледао избјеглице.
Троје дјеце огрнуто мокром поњавом, јахало је на коњу. Најмање, које је сједило у средини самара, заспало је и нагло се на једну страну, трзајући се с времена на вријеме, као да се боји да ће изгубити равнотежу. Придржавала га је старија дјевојчица, повезане главе, која је сједила за њим на самару.
— Јесте ли с'ову, ја л' с ону страну Дрине2
— С ону!
— Иду ли пси»
— Не питај! Белај, несрећа, па то ти је!
— Јесу ли твоја дјецаг — упитао је човјека који је водио коње.
— Јесу.
— Погинула им мајка! — јавио женски глас.
Дјевојчица са повезаном главом, почела је гласно плакати.
— Нека, Невенка! Не плачи! — мирио је један младић.
— Што спомињеш пред дјецом! — прекорила ситна старица жену.