Naša književnost

Ми 45. ИЕ

188 Књижевност

Узалуд је Радован бацао на њега грумење земље. Кроз лавеж Шарова гласови су бивали све јаснији. Разабирао је већ и људске кораке и каскање коњских копита.

— Није војска! — закључио је. Међу мушким чули су сен женски кораци.

— И ово су избјеглице из Босне!

Накашљао се и лупнуо стајским вратима, као да је одатле изашао. Онда је загаламио на пса:

— Мир! Шаро! Мир!

Бацио је на њега прегршт камичака.

— Марш на лијегало!

Шаров се ушутио, али је немирно тапкао, њушкајући ваздух.

ЈЂуди су за час престали да говоре, а онда се огласио мушки глас:

— Домаћине! — 'Ајте напријед! Јесте ли избјеглице» — Јесмо, брате, — јавио се промукли баритон и одмах упитао:

— Стигосмо ли на границу2

— Још мало. Одавде до границе има пола километра.

Радован им је пришао, поздрављајући се.

— Запалите! — понудио је кесу са дуваном.

Људи су за тренутак стали, а дуванкеса је ишла из руке у руку.

Радован је гледао избјеглице.

Троје дјеце огрнуто мокром поњавом, јахало је на коњу. Најмање, које је сједило у средини самара, заспало је и нагло се на једну страну, трзајући се с времена на вријеме, као да се боји да ће изгубити равнотежу. Придржавала га је старија дјевојчица, повезане главе, која је сједила за њим на самару.

— Јесте ли с'ову, ја л' с ону страну Дрине2

— С ону!

— Иду ли пси»

— Не питај! Белај, несрећа, па то ти је!

— Јесу ли твоја дјецаг — упитао је човјека који је водио коње.

— Јесу.

— Погинула им мајка! — јавио женски глас.

Дјевојчица са повезаном главом, почела је гласно плакати.

— Нека, Невенка! Не плачи! — мирио је један младић.

— Што спомињеш пред дјецом! — прекорила ситна старица жену.