Naša književnost

Кроз Ничију земљу 189'

Мушкарци су припалили цигаре. Човјек је тргнуо коња за вођице. Овај је мануо главом као да хоће да каже да је разумио и пошао је лијено за господарем.

— Фала ти!

— Здраво!

— Збогом, домаћине!

— Здраво били! Идите, право стазом, пл а вас у Србију.

Кад су избјеглице замакле у Омар, Радован је наставио посао.

Копао је и тражио, све око означеног мјеста. И одједном, лопата је ударила о камену плочу. Обрадован, разгртао је убрзано земљу и одбацивао рукама камење. Испод њега су се указале овлажене даске, а мало касније цио сандук.

— Да нису зарђале2 — питао се подижући тежак сандук из јаме. И док је затрпавао и загртао јаму, тјешио се:

— Неће бити! Неће. а

Понио је сандук пред кућу, сјекиром одврнуо даске. Одмотавао је умашћене крпе и указале су се цијеви Миливојевог пушкомитраљеза и његове пушке.

Гледајући их, сјећао се зимске вечери кад су партизани кретали из Србије. Онда их је закопао.

— Требаће ти ускоро! — рекао му је Гојко одлазећи. — Ако ти непријатељи затраже, реци „немам“.

А кад су тражили четници, одговорио им је:

— Немам оружја! 5

Да је Вишња знала, не би могла онако мирно да каже: „Среће ми, браћо, оружја немамо!“ преблиједила би и не знајући издала би очима. Говорила би „нема", а гледала би на оно мјесто, не позна ли се, можда, гдје је закопано. Таква ти је она, па шта ћеш! Кад нађоше радио, признаде им да је усташки. Ал--иако га однесоше, биће им слаба вајда! Жипе су прекинуте.

Док је брисао црвеном џепном марамицом замашћене цијеви, размишљао о Гојку:

— А он ћаћин син! Не служи свијетску погане к'о Миливој! Заждио у шуму, па пљус, гада метком у погани мозак! Тако он изроде! — размишљајући одмахнуо је, као да се неком осветио.

Даске од разваљеног сандука склонио је под кућу, а оружје однио у мљечар.

Кад је ушао у кухињу да опере замашћене и блатњаве рук Радојка се подигла. Била је будна.

Засад ФР Ае ЛАА Еау, 42