Naša književnost

Кроз Ничију земљу 191

Чича Станојева штала је недовршена, без врата и прозорских капака.

По размакнутим даскама штале размјештена слама. Мокре и блатњаве лежале су избјеглице једне до других. Испаравала се одјећа и обућа, а њезин задах мјешао се са паром, која је извирала из подрума, гдје су смјештени избјеглички коњи. С времена на вријеме, кроз проријеђене таванске даске, по главама спавача сипала је пљева. То су се превртали они спавачи, који су на тавану уграбили мјесто. Амонијак је штипао за очи, за нос, а фрктање коња, постепено је нестајало и губило се у тешком избјегличком сну.

А грозничави њихови снови, испреплетени су брзим, магловитим гозбама, с којих залогаји не допиру до грла и чији пријатни укус проје, варенике или меса, спавачи узалуд желе да осјете.

Приносе они залогај устима, а неким чудом прекида се сан. То јутро снове су им прекинули гласови, који су допирали из обора. Хладна језа раног прољећног јутра прожима људе. У полутами штале, подижу се буновни, прозебли људи, загледају једни друге, желећи да упознају ликове оних, са којима су провели ноћ.

Из сламе вири сједа глава мршавог, у браду зараслог сиједог свештеника са Бјелог Брда. Неиспавани попа народски псује. Плава попадија, умирује озеблу гладну дјецу, која траже да једу. У другом углу штале, сједи на слами човјек. Набио је на очи жељезничарску капу. До њега лежи сиједи професор са женом и сином. За њих шапћу да су партизани. Професор се подигао и почео да преврће и опипава сламу тражећи наочале. Остали су спавачи босански сељаци и сељанке, сви ћутљиви, измучена, мрка изгледа. Проговарају једва по коју.

Неко је најавио долазак Недићеве страже. Међу избјеглицама настаде комешање. Неки зачас ишчезоше. Радован, који је у шупљину громом опаљене букве у Пањачком долу оставио оружје, пошао је са једном групом избјеглица, према Омару. На Дубљу их је срела киша.

Под кишним небом, крај споменика, по надгробним плочама _и уз широка борова стабла, прозеб'о, прокис'о и гладан збио се један збијег.

Крај утонулог старог гроба, лежи мртав осмогодишњи дјечак. Набрекао трбух, воштана боја лица умрлог, подерана одјећа и обућа, то је тужна слика гоњених у прољећно јутро. Траже његову мајку: