Naša književnost

па ЕР и

192 Књижевност | — Мало прије била је вође! — каже неко. — Побјегла, кучка, да га не копа! Лакше јој је да га ми укопамо! — гунђа стари брко.

— Требало би је тражити. Мара се зове.

— Баш ће ти се одазвати!

— Шта вам је народе» Јесте ли видјели да више није могла да макне, ко ни ми! Гладна, убијена ђе ће она да копа ракуг протестује један чича повезаног врата.

Крај њега плачу двоје дјеце десетих година. Изгубили су успут родитеље.

Млада жена унезвјереног изгледа, обилази групу по групу. Распитује се да ли су видјели, ко јој је из наручја истргао двогодишње

5 дијете, док се превозила полураспалим сплавом преко Дрине. По небројени пут свакоме објашњава да се то догодило у журби и отимању за сплав и чамац.

— Мислиш ли да ти је украденог М наша су нам тешка! свирепо јој добацује подбула рашчупана жена, којој се блиједо дијете објесило о мршаву издужену дојку.

Потрчала је даље да се поново распитује. Плачни грч јој је затегао лице, а глас подбуле жене. вијао се за њом над гробљем, над цијелим збјегом као клетва:

„И наша су нам дјеца тешка!“

— Можда јој је пало у водуг

— А можда га је од страха сама бацила

— Може од стра'а да се чо'јек обезнани!

— Виђе ли, како оне дјевице пред нашим очима скочише у Дрину

— Кажу да се Млађо сам бомбом разнио, а крај њега погинула двојица усташа.

— Да су га у'ватили дерали би га живог!

Радован је чуо одломке разговора и видио да недићевци пописују избјегле породице. Ујутро сви пописани морају сићи у Мокру Гору, гдје ће се извршити шишање и дезинфекција хаљина, јер се појавио пјегавац. Још обилазе Пањак и околину. Многи, који им не вјерују бјеже'и сакривају се у Омар и у пећине.

У Омару јеле и оморике наткрилиле видик. Тешке капи ледене | кише пропадају кроз тамнозелени игличасти свод. Клиже се под ногама. Група дјеце по шумским чистинама тражи редушњаке. Вријеме је гљивама. Чују се дјечији радосни гласови кад открију мјесто у круг изниклих ситних бијелих редуша. Беру их и пријесне