Naša književnost

ужиђ

Мач и ланци

269

а вештица, у пратњи

слепих мишева и совуљага, јездећи на големој

метли, силазила би

у гротло вулканско.

Онде сеђаху и разговараху

док се не би јавили петли,

а плетење би им ишло о свему што беше ружно и погано.

И рече ђаво: „Почињем зепсти, сиђи дубље, сиђи дубље,

у најдоње окно брда,

у праземљу пламена...

Ох, и овде зебем, зебем, цвокоћу ми скоро зуби... г Ходи, грли ме, ходи, љуби ме!“ Па се грљаху, па се љубљаху. Какви пољупци беху то! ... Када им се спојише двоје усне,

усне вештичје и усне ђаволове: згади се читава земља,

па је тутњала, па је мумлала, као да је страшне облачине гутала,

па брдо стаде бљувати гад,

и сипало је на небеса

огњени дажд, ватрено камење, читав свет сукну у пожару, једино што звезде и месец навукоше вео на своја лица,

вео густ, непробојан, да ништа не би видели.

И ђаволов целив уроди плодом, вештица поста мајком, породи се. Изметну накот какав се

рађа само када се

земља и пакао грле.

Одвратној накази вештичиној ланци су име, ланци,

а ти ланци су... ропство.