Naša književnost

о рн

ИН Ил ај ВИ от њи

СМРТ МАЈОРА БАУКА

Одломак

У мирне поподневне сате, док је у осамљеној друмској механи Косте „Американца“ уздисала хармоника и лармали талијански војници, изненада је на врата упао Баук с још једним другом и уперио аутомат у пијане и раскомоћене берсаљере.

— Не мичи се с мјеста!

Војници су занијемили око уског и дугог стола пуног стакларије и остатака од јела. Нико није ни покушао да сегне за оружјем прислоњеним у ћошку, само је њихов тумач и посредник у разним преговорима, варошки месар Марко Јованић, крадом и лоповски бацио поглед на прозор, али-га је и тамо чекала наперена Јеличићева пушка. ;

— Не гледај тамо, Јованићу, не помаже ти! — злослутно га опомену Баук и купећи из ћошка кратке италијанске пушке, викну према отвореним вратима:

— Овамо, Ненаде, узми ове пушке.

Док је један од Јеличића износио пушке и опасаче, Баук се окрену дебелој Костиној жени, која је, потсјечених ногу и бијела као креч, сједила за келнерајем.

— Дедер, ти сињорина, реци им да изиђу напоље.

— Ха, аа... шта ја знам њихов језик! — замуца преплашена крчмарица сапето подижући с кољена голе меснате руке.

— А знаш их служити! — мрко одреза Баук и пренесе поглед на Јованића.

— Дедер, нек излазе!

Дршћући, Јованић замуца нешто на талијанском, а онда се попридиже и стаде рукама показивати на врата:

— Ајде, ајде,... ух, мајку вам мачкарску талијанску, што сте се смрзли! Ајдете, жабари!

Гурајући се, официр и четворица војника заглавише се у вра-

тима, — док Јованић застаде уз довратак услужно пропуштајући Баука.