Naša književnost

фр НИЦУ И пр ПЕЋ а рт

432 Књижевност

што му је мило и драго...“ Бјелински устаје против оваког угњетавања и понижавања човека, он позива у борбу против кметства. „Ко је дао, — каже Бјелински кроз уста свога јунака, — то убилачко право једним људима да потчине својој власти вољу других, њима сличних бића, да им одузимају свето благо — слободу2“ Драма младог Бјелинског учинила је изванредно јак утисак на слушаоце. Али она је у исто време одлучила о његовој даљој судбини на универзитету, у многоме утичући на читав животни пут Бјелинскога. Реакционарна универзитетска управа била је запрепашћена дрскошћу младог студента, који се усудио да удари на темеље друштва. На веома подао начин она је искористила болест Бјелинскога, због које он није могао положити испит на време, да би га сасвим искључила с универзитета.

Овај догађај није сломио отпорни дух В. Г. Бјелинског. После одласка с универзитета Бјелински се потпуно одаје позиву књижевника и том позиву посвећује сав свој живот. С почетка он, ради насушног хлеба, преводи за часописе са француског језика слабе романе и фељтоне, али први критички рад — „Књижевна маштања“ донси му име познатог критичара, и он улази у часопис „Телескоп“, као главни сарадник за критички одељак, и у исто време сарађује у листу „Молва“. Од тог момента он постаје стални сарадник најпознатијих руских часописа. Када је 1836 године забрањен часопис „Телескоп“, због тога што је у њему објављено чувено „Филозофско писмо“ П. Ј. Чаадајева, у коме је овај критиковао руско самодржавље, Бјелински прелази у часопис „Московскии наблодателђ“. Године 1839 Бјелински је прешао у Петроград, где је остао до смрти, са краћим прекидима ради путовања на југ Русије и у иностранство. У Петрограду је Бјелински неколико година био стални критичар у часопису „Отечественнбге записки“, а на две године прел смрт прешао је у часопис „Савременик“, који је пре десет година био ссновао Пушкин, г сада се налазио у рукама песника Њекрасова.

Величина В. Г. Бјелинског није само у томе што се он борио против „гнусне руске стварности“, као што сам каже, што је позивао угњетени народ да сруши феудални поредак и царску власт, него је у томе што је у тој борби тражио правилну теорију која ће помоћи остварењу тежњи за ослобођењем народа. Кроз рад и борбу Бјелински је дошао на материјалистичке, ревслуционарне позиције. Борећи се против феудалног поретка, он се није спустио на позиције либерализма, као што су то чинили неки »„западњаци“, није тражио да се после уништења кметства у Русији заведе капиталистички по-